Simbol prestonice, slobode i razvoja: Ministar Vesić u kolumni izneo čitav istorijat beogradskog aerodroma

Ovo je Vesićeva kolumna o surčinskom, Beogradskom, o Aerodromu Nikola Tesla

Aerodrom "Nikola Tesla" ponos je Beograda. U vreme kada je svet delila gvozdena zavesa, on je predstavljao svojevrsni simbol slobode - na njega su sletali avioni iz celog sveta, a "JAT" je bio njegov zaštitni znak. Avionom se putovalo na Jadransko more, a i brojni svetski državnici zakoračili su na surčinsku pistu.

O značaju Beogradskog aerodroma na svom fejsbuk profilu pisao je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić.

Preporučujemo

Ovo je njegova kolumna o surčinskom, Beogradskom, o Aerodromu Nikola Tesla.

"Vrlo sam zadovoljan kako su naši stručnjaci izgradili ovaj aerodrom. Verujem da će ovako moderno opremljen privlačiti putnike iz celog sveta", rekao je jugoslovenski predsednik Tito pre šezdeset godina, 28. aprila 1962. godine, na otvaranju novog beogradskog aerodroma čija je rekonstrukcija sada u toku.

Koliko je za tadašnju Jugoslaviju bilo važno da ima moderan civilni aerodrom govori činjenica da je pored Tita svečanosti prisustvovao vrh tadašnje Jugoslavije - Petar Stambolić, Aleksandar Ranković, Mijalko Todorović, Svetozar Vukmanović, Koča Popović, Miloš Minić i drugi.

Danas možemo da kažemo da među prisutnim funkcionerima skoro da nije bilo partijskih i državnih funkcionera iz Hrvatske i Slovenije. Već je postojao njihov animozitet prema Beogradu jer je Jugoslavija ulagala u svoju prestonicu više nego u Zagreb ili Ljubljanu. Animozitet je kulminirao otvorenim sukobom predsednika Savezne vlade Edvarda Kardelja i gradonačelnika Beograda Branka Pešića desetak godina kasnije. Pešić i Kardelj posvađali su se oko toga treba li auto-put kroz Beograd da ima tri trake "ako to još nemaju Ljubljana i Zagreb" kako je to drug Bevc (Kardeljevo partizansko ime) tvrdio.

Zbog toga je Branko isključio drugu Bevcu struju u rezidenciji na Dedinju. Na kraju je Beograd dobio treću traku, a Kardelj struju uz posredovanje Tita. Lukavi Kardelj to nije zaboravio, pa je Branko Pešić dobio krivičnu prijavu jer izgradnjom treće trake auto-puta "rasipa narodne pare".

S obzirom na to da su svi znali da je izgradnja novog beogradskog aerodroma Titova ideja javnih sukoba nije bilo. Tako je tog lepog prolećnog dana, simboličnim presecanjem vrpce, drug Josip Broz Tito pustio u rad novi beogradski aerodrom u Surčinu.

Taj objekat bio je u tom trenutku među najmodernijim vazduhoplovnim pristaništima na svetu. Izgrađen je u sremskoj ravnici, na 18 kilometara od centra prestonice, sa leve strane auto-puta Beograd-Zagreb.

Impozantni pristanišni objekat primećivao se još izdaleka. Dominirao je 28 metara visoki toranj i pored njega zgrada u mermeru, aluminijumu, staklu i keramici, sa otvorenim krovom čije su se ivice spuštale prema holu. Bilo je to pravo remek delo.

U sredini prostranog hola nalazila se čak i fontana koja je bila prava atrakcija za to vreme. Tri kilometra dugačka i 60 metara široka pista omogućavala je sletanje ili poletanje po 45 aviona za 60 minuta.

Takav kapacitet aerodroma obezbeđivao je sve potrebe jedne zemlje budućnosti kakva je bila Jugoslavija. Pri projektovanju je predviđeno i naknadno dograđivanje i proširivanje piste što se upravo sada koristi tokom rekonstrukcije aerodroma.

Izgradnja je počela 1958. godine, a Tito je ponosno isticao da je aerodrom delo jugoslovenske pameti i radnika.

"Projekte su izradili naši inženjeri, a gradila su naša građevinska preduzeća - objasnio je na otvaranju državni sekretar za saobraćaj i veze Marin Cetinić. Svi su želeli da učestvuju u Titovom projektu koji je bio referenca za nove poslove, pa su glavni objekti urađeni po 25 odsto nižoj ceni nego slični u zemlji.

Aerodrom je bio opremljen najsavremenijim uređajima za navođenje aviona, noćni let i slepo sletanje. Imao je dva radara od kojih je jedan kontrolisao zonu od 180 kilometara. Posebna prednost bila je ta što je pista postavljena tako da vetrovi nisu mogli gotovo uopšte da ometaju saobraćaj.

Pun optimizma bio je i tadašnji gradonačelnik Beograda Milijan Neorčić koga će upravo Tito smeniti dve godine kasnije kada se dogodila avionska nesreća na Avali u kojoj je nastradala visoka vojna delegacija SSSR-a koja je trebalo da uveliča proslavu 20 godina oslobođenja od Beograda.

Neorčić tada nije bio u Beogradu već na Olimpijadi u Tokiju kao predsednik Olimpijskog komiteta ali to ga je koštalo mesta prvog čoveka prestonice jer se nije vratio u zemlju.

"U Beogradu se seku mnogi značajni putevi koji vode iz Zapadne Evrope na Bliski, Daleki i Srednji istok kao i iz Centralne i Istočne Evrope za Afriku i Južnu Ameriku. Do danas mnogi avioni su preletali naš grad pošto nisu imali pogodno tlo za sletanje zato sa pravom očekujemo da će naša zemlja zauzeti važno mesto u međunarodnom saobraćaju. Već početkom iduće godine naše civilno vazduhoplovstvo dobiće prve moderne avione na mlazni pogon, a planiramo da do leta pustimo još jedan aerodrom u Dubrovniku", govorio je tadašnji predsednik Skupštine Grada Beograda Milijan Neorčić.

Prvi avion koji je sleteo na novi aerodrom bio je, odakle drugo, nego iz Titograda (današnja Podgorica), grada koji je nosio ime predsednika. Bio je to "DC-3", a prvi putnik koji je izašao iz letelice bio je dr Svetozar Kušić iz Beograda koji je bio na odsluženju kadrovskog roka u glavnom gradu Crne Gore.

Možemo samo da zamislimo zaprepašćenje mladog Svetozara na kadrovskom odsluženju kada ga je na pisti dočekao maršal Jugoslavije i "najveći sin naših naroda i narodnosti".

Pilot aviona Risto Krstić objasnio je medijima da je sleteo lako i hvalio je tehničke karakteristike novog aerodroma.

Odmah potom počeli su da sleću na Surčin mlazni putnički avioni "karavela" švajcarske kompanije Svis er, turbomlazna letelica "IL-18" poljske kompanije LOT, DC-6 slovenačke kompanije Adrija i "konver" Jugoslovenskog aerotransporta (JAT).

Novi aerodrom omogućio je ubrzani razvoj domaćeg avio-saobraćaja i nije prošlo mnogo vremena dok JAT u Francuskoj nije kupio svoje prve mlazne letelice "karavele".

Pristanišnu zgradu projektovalo je petoro, tada mladih arhitekata – Vladimir Ivković, Sofija Paligorić, Vesna Matičević, Nada Filimon i Dušanka Menegelo. Konstruktori zgrade bili su Vladimir Korolija i Milorad Ivković.

Tako je, posle 34 godine, prvi beogradski aerodrom "Dojno polje" ispod Bežanijske kose zauvek zatvorio svoje "kapije".

Na tom prostoru u planu je bila izgradnja solitera. Beogradske vlasti su posle otvaranja surčinskog aerodroma sledeći veliki korak videle u izgradnji auto-puta i premeštanju železničkog čvora.

Beograd je rastao u evropsku metropolu, a tada se kao i danas znalo da je razvoj saobraćajne infrastrukture i povezivanje sa svetom od ključnog značaja za razvoj zemlje.

(Telegraf.rs)