Aleksandar je jedan od poslednjih sajdžija u Beogradu: Zanat izumire, posao traži "slomljenu nogu"

On kaže da otkad su na scenu stupili pametni mobilni telefoni koji zamenjuju sve kod satova, i alarm, i štopericu i tačno vreme, potražnja za njima je smanjena, ali ipak, još uvek ima ljudi koji ih upotrebljavaju

Nekada, u starija vremena, ručni satovi su predstavljali stvar prestiža, statusni simbol pre svega za muškarce. Potražnja je bila ogromna i svako je želeo u javnosti da se pojavi sa ovom spravicom na levoj ili desnoj ruci. Danas u eri opšte digitalizacije i novih pametnih telefona, manja je zainteresovanost za satovima, a to sa sobom povlači i izumiranje jednog malog, ali vrednog zanata - časovničara.

To za naš portal potvrđuje i Aleksandar Kostič, vlasnik male časovničarske radnje u blizini Zelenog venca. Njegova vremešna radionica poseduje sve vrste satova i deluje poput kakvog relikta iz nekog prošlog vremena.

Preporučujemo

On smatra da su sve vrste zanata u izumiranju, pa tako i zanat sajdžije, odnosno popravljača satova, kako kaže ima više razloga, a jedan je i taj što mladi nisu spremni da se bave poslom koji nema radno vreme.

- Što se tiče zanata, zanat jeste u izumiranju. Ja se ovim poslom bavim 28 godina. Za taj period bavljenja ovim poslom, prošao sam kroz svakojake faze, radio sam u vremenu najveće nemaštine, ratova i sankcija, itd. Za celokupan taj period, jedno tridesetak radnji časovničara su se zatvorile u Beogradu. Nije mi poznato de se neka radnja otvorila za to vreme.  Generalno, svaki zanat je danas u izumiranju. Mladi se ne opredeljuju za zanat, jer zanat traži "slomljenu nogu". Neophodno je da sedite od jutra do sutra u radnji i da čekate mušteriju. U ovom poslu nema prepodnevne i poslepodnevne smene, nema bolovanja, nema "boli me glava sedim kući". Specifično za ovaj moj posao, ja ovde sednem ujutru i radim do kasno uveče. Dakle kada ste sajdžija vi nemate fiksno radno vreme - tvrdi Aleksandar.

Aleksandar kaže da posla za časovničare uvek ima, a on je ljubav prema ovom poslu stekao i spekao zahvaljujući svom teči koji je takođe popravljao satove.

-Posla uvek ima. Ja sam imao tu sreću da nasledim ovaj posao i zanat sam učio od teče. On je ovu radnju otvorio 1965. godine u Jagodini, a potom je prešao u Beograd. Problem je u tom što ja nikoga "sa ulice" ne bih mogao da primim, da ga zaposlim, ako ga dobro ne poznajem, njegovo istoriju i istoriju njegovih roditelja, jer ni ja sam ne znam šta imam u radnji. Problem je što ne postoje majstori u ovom poslu. Taj koji je majstor, on već ima svoju radnju i razvio je svoj zanat - priča Aleksandar i dodaje:

- Problem za mlade koji žele da se bave ovim poslom, jeste što im je u samom početku neophodno najpre tri do pet godina učenja zanata. Za taj period učenja oni neće imati nikakva primanja i to će im doći kao škola. Posle toga ukoliko žele da otvore svoju samostalnu radnju, neophodna im je dobra lokacija, a sama lokacija dosta košta, posebno ona koja je dobro pozicionirana. Takođe neophodno je kupiti i alat koji je dosta skup. Zatim on treba da radi dugo vreme, da pokuša da stekne ime i da dođe do tog stadijuma, da uvek ima posla.

Kako kaže, naučiće svoje sinove da se bave ovim poslom, ukoliko ne budu uspeli u nekom drugom, ali ipak, kako priznaje, voleo bi da se oni bave poslovima kod kojih "mogu da uzmu bolovanje" i gde mogu da rade za  "fiksno radno vreme".

- Imam dvojicu sinova i ja ću ih naučiti ovom poslu, ali da budem iskren, više bih želeo da se oni bave nekim drugim poslom. Razlog, ja već imam 43. godine, boli me glava, boli me vrat, nemam više koncentraciju kao nekada, a radim od svoje petnaeste godine, a verovatno ću trebati da radim do svoje sedamdesete godine, tako da je jako naporno - objašnjava Aleksandar.

Aleksandar kaže da, otkad su na scenu stupili pametni mobilni telefoni koji zamenjuju sve kod satova, i alarm, i štopericu i tačno vreme, potražnja za njima je smanjena, ali ipak, još ima ljudi koji ih upotrebljavaju jer su ručni satovi statusni simbol i prestiž, odnosno jedini nakit koji nose muškarci.

(Telegraf.rs)