"Kada je u školi, Tamara ne misli na bolest": Posetili smo drugare devojčice za čiju pomoć je ustao Blok 45

Kada smo ušli u Tamarino odeljenje, dečica su samo podizala ruke, svi bi da kažu koju reč o njoj

"Ona ne priča o bolesti, zato što zaboravi na to kada se druži sa nama. Rekla nam je da, kada je u bolnici, kada joj daju lekove i kada joj vade krv, njoj je tamo dosadno, nema s kim da priča. Svima nam je žao..."

Preporučujemo

Ovako mali Luka Radovanović, drugar iz odeljenja Tamare Prokić, devojčice koja boluje od izuzetno teške bolesti, tumora moždanog stabla, govori o njihovom drugarstvu u školi "Branko Radičević" u Bloku 45.

Tužni su kada je njena klupa prazna, a to je prvo mesto do učiteljice Milene, gde sedi pod budnim okom, da joj slučajno ne pozli...

Nažalost, Tamaru terapije nekim danima sprečavaju da dođe na čas. Umesto u školu, ona mora u bolnicu. To su teški i dugi sati i dani za devojčicu koja samo želi da zagrli svoje drugare u školi, utočištu njenog detinjstva, na koje se okomila teška bolest.

Ono što njene drugare povezuje je neverovatna solidarnost - njih bolest nije ni najmanje uplašila, već kao da su tom zlu prkosno pogledali u oči i počeli da se bore za svaki trenutak radosti i svaki dinar humanitarne pomoći. Cela škola, ceo Blok, mobilisali su se da pomognu Tamari kroz humanitarne bazare i utakmicu, skupili su zajedno čak 960.000 dinara.

Teška okolnost naučila ih je lekciju humanosti, ali oni i te kako dobro znaju da pomoć nije samo u novcu i da je podrška koja dolazi iz srca ono najlepše što mogu da pruže bolesnoj drugarici.

Kada smo ušli u Tamarino odeljenje, dečica su samo podizala ruke, svi bi da kažu koju reč o njoj.

- Ona je vrlo fina devojčica, iznutra, i mnogo je velikodušna i dobra. Ja obožavam da se družim sa njom, ona je uvek nekako vesela i dok se mi družimo ja mislim da je ona srećna. Ne znam kako kod nje stvari stoje, želim da joj bude mnnogo bolje i da što pre ozdravi - ispričala nam je Petra Jakovljević.

I ona je sa drugaricama, čak i izvan školskog bazara koji su organizovali, prodavala stvari, a često viđa i nepoznatu decu u bloku koji to isto rade za Tamaru.

- Želim da ozdravi i želim da bude srećna - priča Petra.

Luka kaže da svi vole da se druže s Tamarom, da voze bicikl i trotinete.

- Ona je zamolila učiteljicu da ide u četvrti razred, iako nije mogla, jer ona zaboravi na tu svoju bolest zato što se druži s nama i jako joj je zabavno. Ona mora da sedi kod učiteljice, ako joj pozli ili bude loše, da može učiteljica da reaguje i njoj smeta buka, pa se trudimo da budemo što tiši. Moramo da je štitimo, ako neko krene da je zavitlava zbog toga, da se ne uvredi, iako nju to toliko i ne vređa, ali mi svi moramo da je branimo i da je štitimo zbog toga i nama je svima mnogo žao. Mi smo odlučili da joj pomognemo, da prodajemo stvari i da skupimo novac za nju, da bismo mogli da joj obezbedimo lek - priča Luka.

Nema kraja lepim rečima koje su đaci upućivali za Tamaru. Svi su govorili o bazaru i utakmici, prodaji stvari.

Učiteljica Milena Glišić na put izvodi svoju prvu generaciju, a vest o tome da je Tamara teško bolesna stigla joj je prošle godine, nedugo pošto je Tamara došla u njeno odeljenje iz druge škole.

- Ja sam tada decu upoznala sa bolešću, koji je to tip bolesti. Objasnila sam tako što smo imali jedan čas odeljenskog starešine, koji sam spojila sa prirodom i društvom. Pričala sam im, njima prilagođenim rečima, da postoje bolesti, navela sam neke od njih, onda sam izdvojila bolest koju, nažalost, ima Tamara i objasnila koji je to tip bolesti, šta može da se desi, da je uzrokuje, kakav je tok lečenja... Oni su mi odmah posle časa prilazili i postavljali dodatna pitanja. Tako mali oni su shvatili o čemu je reč i rekli su da su tu za svoju drugaricu, da će joj pomoći da ona to prebrodi i da ozdravi. Tako se ponašaju i dan danas - priča nam učiteljica.

Učiteljica je, u dogovoru sa Tamarom i njenim roditeljima, inicirala da se u okviru škole organizuje prikupljanje pomoći. Bilo je potrebno samo pokrenuti ideju, deca su sve nastavila sama... Pre oko dve nedelje organizovali su humanitarni bazar na kome su prodavali dečje radove, razne predmete, ali i slike koje su uradili pojedini roditelji. Mnogi mališani su samoinicijativno odlazili i na šetalište, gde su na klupicama prodavali stare igračke i deo predmeta koji nije prodat na bazaru. Prikupljena suma je bila 960 hiljada dinara.

Bazar je na noge podigao svu decu, bilo da Tamaru poznaju ili ne, roditelje iz drugih odeljenja koji se učiteljici Mileni neprestano javljaju, sve zasposlene u školi...

- Ja ne znam koju bih reč upotrebila. Meni je puno srce, danas je to retko videti da su se deca podigla na noge, da su oni sami organizatori, znači ne da im neko pomaže, već da oni sami osmišljaju kako da jednoj drugarici pomognu. Mene je njihova želja i borba za drugaricu ostavila bez reči. U njihovim očima vidite koliko im je stalo da im drugarica ozdravi i koliko im je stalo da joj pomogu i ne pitaju ni za šta, već samo traže sredstva i načine kako da joj pomognu - priča učiteljica.

Tamari će prikupljeni novac značiti za terapije inovativnim lekovima u inostranstvu.

U odeljenju su sada nesrećni samo kada znaju da Tamara umesto u školu mora u bolnicu.

- Tamara je fenomenalna devojčica, jako dobrog srca, divna, dobra, lepo vaspitana, fenomenalno dete, same pohvale mogu da kažem. Lepo se uklopila u odeljenje i lepo su je drugari i drugarice prihavtili i od prvog dana se lepo druže.  Sad su malo zaštitnički nastrojeni prema njoj - dodaje učiteljica.

Stariji đaci su se, takođe, uključili da pomognu, a sazvana je i hitna sednica Učeničkog parlamenta. Njihova ideja bila je da organizuju humanitarnu fudbalsku utakmicu između učenika sedmog i osmog razreda.

- Iskreno nisam verovao kada sam video kada sam video koliko je ljudi došlo na bazar i sportski dan - priča nam Miloš Pejanović, učenik sedmog razreda.

On je gledao razne bilborde i TV priloge koji pozivaju na humanitarnu pomoć, ali nije mogao ni da zamisli da toliko ljudi može da razgovara o nekom slučaju i da zaista nešto uradi. Jer, to nije bila samo poneka humana SMS poruka, koju roditelji katkad pošalju već živa akcija u koju se čitava škola uključila.

Miloš je otišao korak dalje i saznao mnogo više o Tamarinoj bolesti, pa je sa posebnom pažnjom govorio o njoj.

- Nismo želeli da bude neprijatno Taši. Kada sam pretraživao po internetu o toj bolesti, ja sam bio zapanjen zato što znam da se devojčica bori sa bolešću godinu dana, a pročitao sam da retko ko doživi toliko sa tom bolešću, manje od 10 posto preživi više od 9 do 10 meseci, a manje od 1 posto preživi do 5 godina od dijagnoze. I zato, zaista se nadam, da njoj nije bilo neprijatno i da se dobro osećala... - ispričao nam je ovaj dečak.

Diffuse Intrinsic Pontine Glioma (DIPG) ili maligni karcinom na moždanom stablu je vrsta agresivnog tumora koji vrši pritisak na nervne parove zadužene za kontrolu rada srca, disajnih organa i muskulature.

- Stopa preživljavanja od bolesti je nula posto, saopštili su mi tada. Dakle, nije se desilo ni da je neko slučajno preživeo do sada. Pomislio sam: "U redu, iako do sada niko nije preživeo, neko mora da bude prvi". To je bila neka prva pomisao na tu informaciju kojom se i danas vodim - ispričao je ranije za "Telegraf" Tamarin otac Nebojša.

I zato - nema predaje.

- Meni je iskreno bilo potrebno vreme da to prihvatim, ja mogu da kažem da ja verujem, da znam da će se Tamara izlečiti. Bilo mi je stvarno strašno kad sam saznala, ali sam rekla roditeljima da sam tu za sve što je potrebno. Tamarini roditelji su fenomenalni ljudi, ja imam stvarno divnu saradnju sa njima... - zaključuje učiteljica.

Pomozimo Tamari

SMS 1243 na 3030

Uplatom na dinarski račun:

160-6000001381561-79

Uplatom na devizni račun:

160-6000001381527-84

IBAN:

RS35160600000138152784

SWIFT/BIC: DBDBRSBG

(Telegraf.rs)