Neprijatnost na festivalu "Mirdita, dobar dan". Organizatori nam zabranili ulaz, a slikali su i lične karte

U toku večeri dobili smo i izvinjenje organizatora zbog ove situacije

Dva prijatelja pozvala su me da zajedno pogledamo film "Košnica", koji se sinoć prikazivao u Jugoslovenskoj kinoteci, a u okviru festivala "Mirdita, dobar dan". Međutim, nisam ni slutio da će jedan običan odlazak u bioskop postati takva neprijatnost kakvu nisam doživeo ni kada sam bio u poseti Prištini, Prizrenu, severnom delu Skoplja, Ulcinju, Bujanovcu. Film nismo pogledali, jer nam nije bilo dozvoljeno.

Preporučujemo

Naelektrisana atmosfera se osetila pre početka projekcije. Istina, bilo je dosta policije, propagandni plakati protivnika festivala su bili zalepljeni, ljudi su se polako okupljali, a vrata kinoteke zaključana. Ipak, pretnje nije bilo na vidiku.

Kada je došlo vreme da uđemo, usledilo je pitanje: "Ko ste vi?".

"Gledalac", odgovorio sam zbunjeno.

Festival je, valjda, otvoren za sve građane, to je i poenta ovakvog festivala. Nije mi potrebna lozinka, poznanstvo, novinarska legitimacija - koju nisam ni imao kod sebe jer sam na projekciju išao privatno.

Nije nam bio dozvoljen ulaz. Momak se isprečio predamnom kada sam zakoračio. Je l' ovo stadion ili bioskop?

Usledila su neka pitanja: Da li smo bili na drugim događajima u okviru festivala, a jedan momak me je, potom, oklevetao: "Vi ste sad lepili ove plakate. Znamo se mi, bio si i na protestu".

Bio sam zgranut činjenicom da neko po izgledu poznanstvu i "lozinkama" sudi da li može da se pogleda film ili ne, kao i da neko ko je zadužen da promoviše kulturu pomirenja na takav način targetira ljude koji žele da pogledaju program festivala.

Drugi posetioci su samo prolazili, mahnuli, oni im nisu bili čudni, viđali su ih ranije, pozvali su se na nekoga... Građanin sam Beograda, imam prava i hoću da gledam film, bez ikakvog objašnjavanja - ako sam sumnjiv na bilo koji način, valjda bi obezbeđenje trebalo da odradi svoj deo posla, kao i policija.

Nisam bio ni na kakvom protestu, čak ni kao izveštač, a plakati protiv filma bili su zalepljeni pre nego što sam dođao.

Na kraju sam rekao "Hoćete moju ličnu kartu?"

Organizatori su uzeli moju i lične karte mojih prijatelja. Jedna devojka ih je fotografisala mobilnim telefonom. Osoba, za koju pretpostavljam da je policajac u civilju proveravala je naše podatke.

Mislio sam da je to dovoljno, provera identiteta i bezbednosna provera, a potom ulazak u salu. Ako treba i pod budnim okom policije.

Međutim, čovek za koga pretpostavljam da je policajac u civilu obavestio nas je da organizatori ne žele da nam omoguće prisustvo projekciji i mi smo tada odustali od pokušaja da ostvarimo svoje pravo.

Ja razumem da smo nekome izgledali sumnjivo. Predostrožnost je na ovakvim događajima zaista važna. Ali, pitanja "Ko ste vi" ili konstatacije "Znamo se mi, bili ste na protestu" nisu na mestu. Ukoliko smo ukazali poverenje organizatorima i ustupili iim lične karte, što su oni zloupotrebili fotografisanjem, na šta mi nismo reagovali, ako je policija vršila bezbednosnu proveru i ako postoji obezbeđenje, zar to nije dovoljan razlog da se nekome omogući gledanje filma?

Jer, suština ovakvih festivala i treba da bude da i obični građani, a ne samo članovi različitih NVO, poznanici i prijatelji prisustvuju događaju. Diskriminacija je bila na delu na mestu gde je to najmanje očekivano - na mestu gde treba da se promoviše sloboda i pravo da se neko delo najpre pogleda, a da se onda o njemu prosuđuje.

Imao sam utisak da nas nisu pustili, na kraju, iz inata. Bili smo za njih nepoželjni.

Moram da kažem da sam iste večeri kontaktirao organizatorku festivala Fionu Jelići, koja je bila veoma ljubazna, izvinila se i objasnila da su procedure veoma stroge, jer su imali velikih problema sa dojavama o postavljanju bombi i da je čak i policija tražila strogu kontrolu. Dogovorili smo se da nas o celoj situaciji izvesti pisanim putem i odgovor ćemo preneti u celosti.

(Telegraf.rs)