Plavi baloni vinuće se u nebo, a deca uhvatiti za ruke. Njih ne zanima da li im je drug autističan

"Pre 30-40 godina podrške za decu sa autizmom gotovo da nije bilo. Sada je život roditelja uz razne socijalne servise lakši, ali problema ima još mnogo"

Dečja graja, osmesi i hitri pokreti "okupiraće" danas u podne centar grada. Oko 400 mališana iz svih vrtića opštine Stari grad prošetaće se u plavim majicama i plavim balonima Knez Mihailovom ulicom i susresti se sa svojim drugovima koji će im uzvratiti širokim osmehom i otpočeti zajedničku igru. Deca ne znaju za razlike, za tabue, predrasude, strahove... Odrasli, pak, ono što bi se moglo nazvati razlikom nazivaju autizmom.

Svetski dan podizanja svesti o autizmu je sutra, ali brojne manifestacije povodom ovog važnog datuma održavaju se čitave nedelje, zahvaljujući Beogradskom udruženju za pomoć osobama sa autizmom. Današnju manifestaciju organizuju u saradnji sa PU Stari Grad.

Preporučujemo

Deca će, na kraju, pustiti balone u vazduh i poručiti da smo svi isti.

Da li je pogled u oči mališana s autizmom bez predrasuda moguć? Deca će pokazati da razlika zaista nema, a na odraslima je da promene način razmišljanja. Nauka, medicina, psihologija odgovaraju na mnoga pitanja, ali suština ne sme da bude da se deca dele i razlikuju, već baš da se spajaju. Što se više socijalizuju, što manje su izložena fenomenu "četiri zida" to su šanse za njihov razvoj veće, a predrasude manje.

Mirko Gojić, predsednik Beogradskog udruženja za pomoć osobama sa autizmom i sam je otac deteta sa autizmom. Zapravo, čoveka od 37 godina. On ne govori i pažnja mu je potrebna 24 sata. Svoj deci s autizmom potrebno je posvetiti punu pažnju, ali se oblici ipak razlikuju. Mirkova porodica je jedinstvena i složna, pa njegovom sinu ne manjka pažnje, ali porodice koje imaju dete sa autizmom po pravilu trpe veliki teret. Taj teret najčešće pada samo na jednu osobu - obično majku. Razvodi, nemaština i socijalni problemi dodatni su hendikep za porodice u kojima odrastaju ova "drugačija" deca.

- Mi radimo na tome da se porodica osvesti, da prepozna probem koji ima i da se ne zatvara sama u sebe. Moja porodica se više druži sa populacijom koja nema decu sa smetnjama u razvoju, ali ima onih koji drže decu sa autizmom u kući i javljaju se poprilično kasno, a najbolje je što pre prepoznati problem, uključiti dete u redovne programe prilagođene njemu i njegovim sposobnostima, dok se ne završi dijagnostifikovanje. Mi savetujemo da se deca upišu u redovne vrtiće, da se socijalizuju, jer što se pre radi s njima, uspesi su veći. Dugi niz godina radimo na tome da se društvo osvesti, da prepozna osobe sa autizmom i njihove porodice - priča Gojić.

Kako kaže, pre 30-40 godina podrške za decu sa autizmom gotovo da nije bilo. Sada je život roditelja uz razne usluge socijalne zaštite lakši, ali problema ima još mnogo.

Na primer, Gojićev sin ide u dnevni boravak od 6 do 18 sati, a grad je obezbedio prevoz za osobe sa autizmom. Roditelji imaju pravo i da decu sa autizmom smeste u novu uslugu socijalne zaštite "Predah", to je smeštaj koji traje do 40 dana godišnje, što omogućuje porodici da normalno ode na odmor, na lečenje ili se posveti nekoj drugoj važnoj životnoj situaciji.

Deca iz dnevnih boravaka dva puta godišnje mogu da idu na rekreativnu nastavu, a to je pravo koje su u jednom trenutku čak i izgubili.

- Moj sin ima teži oblik autizma, ali je dobro socijalizovan momak, nije agresivan, nije autoagresivan, to nam olakšava rad s njim. Imamo starijeg sina, koji je uspešan mladi poslovni čovek, fakultetski obrazovan i ima svoju porodicu. Uspeli smo da porodicu održimo na okupu i napravimo preraspodelu obaveza oko mlađeg sina koji ima autizam, da manje-više svi budu uključeni - priča Gojić.

Sve je više stručnjaka za autizam, ali ono što veoma nesdostaje i što personalni asistenti ne mogu da zamene u potpunosti jesu pedagoški asistenti, koji su potrebni u školama i vrtićima.

Najveći strah svakog roditelja jeste šta će biti kada o svojoj autističnoj deci ne budu mogli da brinu. I to je problem koji još čeka rešenje.

-  Nema servisa podrške kao što je stanovanje za odrasle osobe sa autizmom. Njima su potrebne male kućne zajednice u koje bi oni odlazili posle dnevnog boravka, jer porodice odraslih autističnih ljudi su ostarele i iznemogle i najveća briga im je šta će biti s njima kad više njih ne bude bilo - zaključuje naš sagovornik.

Beogradsko udruženje za pomoć osobama sa autizmom postoji od 2005. godine i nudi niz aktivnosti i radionica prilagođenoj deci svih uzrasta.

Sva deca sa autizmom obdarena su talentima, koje na vreme treba prepoznati, a prekjuče je organizovana i izložba likovnih radova, koja su delo upravo ove dece.

(Telegraf.rs)