Obišli smo Beogradsku Amazoniju: Odete da odmorite oči i dušu, a treba vam gas maska

Tu je dom orla belorepana, čaplji, njorki i brojnih drugih živuljki koje lete, plivaju, zuje, trče

Da je, iako smo dobrano zagazili u jesen, bilo eksplozije boja, baš i nije, da je mirisalo na kišu, nije, iako je pljuštalo, da smo videli raznorazne živuljke, koje smo očekivali, baš i nismo. Nije mirisalo na kišu. Beljarica je previše zanimljiva da biste u njoj proveli sat ili dva. Za Beogradsku Amazoniju, Balaton ili Crvenku, kako je još zovu, trebaju vam čizme, po mogućstvu čamac, vreme i strpljenje. Mnogi ustvari i ne znaju kakvo životinjsko bogatstvo krije ovaj komad zelenila ušuškan na levoj obali Dunava. 

Preporučujemo

Na tek 15 kilometara od centra grada, ova divljina udomljava, kažu, 216 biljnih vrsta, 139 vrsta insekata i 98 vrsta riba. Od 136, kažu i celih 150, vrsta ptica koje žive u Beljarici, 108 je zaštićeno.

Inicijativu za zaštitu ovog područja pokrenula je Liga za ornitološku akciju 2010. godine. Sekretarijat za životnu sredinu grada Beograda prihvatio je inicijativu i preneo nadležnost na Zavod za zaštitu prirode Srbije, koji je 2013. završio elaborat s predlogom zaštite 1.860 ha forlanda leve obale Dunava, približno od Pančevačkog mosta pa do Kovilova. U leto 2015. predlog zaštite našao se na dnevnom redu zasedanja Skupštine Beograda, ali je u poslednjem trenutku povučen, pre nego što je do glasanja došlo. Avgusta 2016. najavljena je izgradnja nove beogradske luke unutar najvrednijih 870 ha već predloženog zaštićenog područja. Od toga se, bar privremeno, odustalo.

Ptičji svet ove plavne zone, ima preko 210 do sada zabeleženih vrsta, a tokom poslednjih nekoliko godina ovde ih je zabeleženo 136, navela je Liga za ornitološku akciju Srbije. Druge vrste od posebnog značaja su čaplje (ovo je veoma značajno hranidbeno područje), patka njorka, mali detlić i zelena žuna, siva muharica i žuti voljić. Ima tu i srndaća, divljih svinja, divljih mačaka, šakala, nutrija (rečni pacovi), vidri, kuna...

Na našu žalost, nismo skoro ništa od toga videli. Lutrija je to, kaže naš vodič i sagovornik. Možda smo izabrali pogrešno godišnje doba, ili doba dana, tek naišli smo "samo" na veliki broj labudova. Živih. I mrtvih. Do Beljarice smo došli preko Kovilova, i nasipom krenuli desno. Rampa je bila podignuta, pa smo mogli automobilom da prođemo, jer nas je najavio Zoran Janković, iz Udruženja "EKO Pančevački rit". Kako kaže, pešaci uvek mogu da prođu, kao i biciklisti. Posle sunčanog i vetrovitog jutra, sivi oblaci pretili su da će na nas da istresu veću količinu kiše.

Kako nam je ispričao Zoran spustivši se sa nasipa do jednog od sprudova, dešavalo se i da mu oko nogu trčkara par bizamskih pacova. Ne plaše se ljudi, kaže. Da l' su nas se ostale vrste uplašile ili ne, tek videli smo samo labudove i poneku čaplju. Neka živuljka je u jednom trenutku bućnula u vodi i zaronila, pa nismo uspeli da je identifikujemo. Sišli smo i mi na samu obalu usput gazeći mekanu zemlju i poleglu travu napipavajući da li je pred nama rupa ili koliko-toliko čvrsto tle.

Od, kako kaže Zoran, para labudova sa kanala Vizelj u Borči iz 2012. godine nastala je cela kolonija. Sada na oko 3 kilometra Beljarice ima između 300 i 500 jedinki. Kako kaže, pre desetak dana, bio je jedan šokantan slučaj, na kanalu Sebeš našli su dve labudice na gnezdima već sada. Praksa je, kaže, da se to dešava u proleće. Obavestili su Zavod za zaštitu prirode o tome, kaže Zoran, i oni su bili šokirani, pa su rekli da će propratiti situaciju. Uobičajeno je da oko gnezda koje sviju labudovi u prečniku od 500 metara nema drugih ptica, čak ni njihove vrste, ali ove dve buduće mame bile su mnogo bliže. Ni Zoran nije siguran šta je uticalo na ovu promenu.

Nismo se vozili dugo od rampe i već na prvom mestu gde smo stali, videli smo. Smrt. Pred nama su na površini plutala tri labuda. Uginuli su od ptičjeg gripa, tvrdi naš sagovornik. Dalje uz nasip ih je bilo još nekoliko. Kad smo krenuli dalje, Zoran je na tom mestu ostavio beleg da prepozna gde su mrtve ptice ne bi li bar neku uspeo da izvuče na obalu. Iako ptičji grip nije opasan za ljude, treba biti oprezan, kaže Zoran. A dokaz da se život nastavlja je činjenica da smo videli mnogo više živih labudova. Neki kao da oklevaju da napuste leš svog dragog ili dragane, pa plivaju u blizini. A onda i ta kiša koja je padala. Bojila je sve u sivo, pa od jesenjeg žuto-crvenog spektra boja kojem smo se nadali, ne bi ništa.

Pored nas su prošli, pretpostavljamo, lovci u dva auta, zaustavljajući se na kratko da se raspitaju za labudove. Primetili i oni pomor. "Pobiše sve", odmahuje Zoran rukom. Usput smo primetili i jednog biciklistu, koga, deluje, ni kiša nije omela da uživa u vožnji.

Zoran i njegovo Udruženje "EKO-Pančevački rit" redovno na Fejsbuk stranici dokumentuju sve svoje akcije, pa je iz objava vidljivo da su proteklih nedelja imali nekoliko slučajeva mladih labudova koji su sletali u dvorišta kuća, u dvorište osnovne škole u Padinskoj Skeli, u naselja Kotež i Zbeg.

Kako kaže, roditelji se spremaju za parenje, pa mladunce najčešće oteraju, a oni, neiskusni, sleću na asfalt, misleći da je površina vode.

Ipak, iako Zoran kaže da su labudovi uginuli od ptičjeg gripa, nismo mogli a da se ne zapitamo da li je baš to uzrok kad smo videli po čemu plivaju. Što smo se više udaljavali od rampe, voda je poprimala braon boju, a "miris" postajao sve intenzivniji. Na pitanje "Znaš li od čega je ova boja?", morala sam da priznam da ne znam, neiskusno pretpostavivši da je zbog muljevitog dna. Nikada nisi čula za "*ovnaru"?, pita Zoran i objašnjava. Kako da priznam da ni za Beljaricu nisam znala, a živim tu "iza ćoška". Malo dalje, s desne strane nasipa je crpna stanica odakle se fekalni otpad iz okolnih naselja i industrijskih postrojenja izbacuje direktno u ovo stanište. Iz creva šiklja nečistoća, a snežno beli labudovi okolo plivaju. Voda je braon, a smrad nepodnošljiv. Činilo se kao da smo ga osećali na odeći i sat vremena pošto smo otišli odatle. Prema Jankovićevim rečima, molili su nadležno ministarstvo da im prioritet bude izgradnja jednog mini sistema za preradu otpadnih voda.

Što je još veća nesreća, ako je to moguće, u blizini je najveće prirodno mrestilište šarana u Evropi.

Beljarica je i stanište orlova belorepana, sa najvećom gustinom populacije po jedinici površine ma gde u zemlji. Negde nađoh podatak da je orao belorepan indikator nezagađene sredine i prvi reaguje na povećanje otrova u staništu.

Kažu još i da orao belorepan nema prirodne neprijatelje. Osim možda - čoveka.

(Telegraf.rs)