Život u oronuloj zgradi železničke stanice na Dorćolu: Bube, vlaga, pored barake kao šupe

Niko ne želi da se snima i fotografiše. Ljubazno nam otovore vrata, pričaju da im je teško, ali nadaju se boljem i zato su posebno bojažljivi

Usamljena jednospratnica, na njoj natpis Beograd Donji grad. To je železnička stanica, u stvari - bila je nekad. Danas je to dom za 6 porodica, mahom železničara, vrednih, skromnih ljudi, koji nemaju svoje, već koriste službene stanove...

Preporučujemo

Lepa je to lokacija, Dorćol. Blizu je okretnica autobusa 26 i pasarela. Baš tu proći će i linijski park i ceo kraj dobiće potpuno drugačiji izgled. A tada će ova zgrada, zajedno sa barakama kraj nje, koje su takođe pretvorene u stanove, biti iseljena. Kada tačno i kuda će otići njeni stanari, to niko ne zna. Odbrojavaju dane i čekaju vesti, jer život u improvizovanom magacinu, kancelarijama ili barakama svakako ne odiše toplinom doma.

Izlaz iz hodnika pravo na prugu svakako je prelep prizor za svakoga kome je železnica u krvi. To je poseban tip ljudi - oni su posvećeni pruzi, za nju žive, pa im je sigurno sasvim normalno da uz nju i stanuju. Ali, ovde više nema vozova, nađe tek poneka manevarka koja svojim piskom podseti na stara vremena kada su ovde tutnjali teretnjaci. Izgradnjom Beograda na vodi pruga je ukinuta (2018), ali stanica je ostala još kao utovarno mesto za potrebe Luke. Nema više dugih kompozicija sa cisternama...

A još ranije, pre izgradnje tunela ispod Vračara i pre Beovoza, ovuda su svakodnevno prolazili i vozovi za Pančevo, Vršac, Zrenjanin, Kikindu. Čak je i međunarodni voz za Bukurešt morao da prođe kroz srce Dorćola.

Međutim, sva romantika ovog mesta nestaje kada se okrenete i prođete kroz vrata vremešne stanične zgrade. Sve je zapušteno, prašnjavo i išarano potpisima. Normalno - ovde nije bilo moguće postaviti ogradu, kogod da se šeta uz prugu može da priđe zgradi, pa i uđe u nju. Stanari se menjaju, dolaze i odlaze, jer oni i nemaju svoj stan, već im firma dodeljuje krov nad glavom.

Mnogo veći problem od nereda je vlaga, prodire kroz zidove, lista se kreč, zeleni se buđ. Vlaga je od poda do plafona, što posebno muči stanare u prizemlju. Vrata nam je otvorila jedna gospođa - upravo je krečila.

Već 13 godina boravi u stanu sa porodicom, ali to nije miran život, već stalna borba sa vlagom. Stan je bio u katastrofalnom stanju kada su ušli, a onda su iz godine u godinu ulagali u njega, menjali prozore, vrata, sanirali razna oštećenja. Stan sada izgleda pristojno, ali... Domaćica je samo odvojila taped od zida i pokazala nam vlažan zid, a sve je bilo puno buba.

Ova gospođa pokazala nam je i kako je stan izgledao kada su se uselili, kao i sa čime su sve morali da se bore. Nada se skorom rešenju problema, priča nam, držeći hrpu dokumentacije, da će zbog linijskog parka svi morati da se sele. Veruju da je taj projekat spas i za njih i za čitav ovaj kraj.

- Tu su nekada ili stari vagoni, zmije, nisam smeo suprugu da pustim ni do prodavnice. Užasno je bilo, dobro je da se nešto radi - priča nam ovaj čovek.

Ostale komšije s nama su razmenile tek poneku reč. Niko ne želi da se snima i fotografiše. Ljubazno nam otvore vrata, pričaju da im je teško, ali nadaju se boljem i zato su posebno bojažljivi.

- Ova lokacija je dobra, ali šta vredi kada si kao na aerodromu. Imaš osećaj da ti kamion ulazi u dnevnu sobu - priča nam jedan od stanara.

Na spratu stanovi nisu improvizovani, stari su, dobri, koliko to mogu da budu u jednom predratnom objektu. S jedne strane vrata otvara stariji čovek, osećamo se kao da smo se vratili 50 godina u prošlost. Ulazna vrata, natpis sa imenom i enterijer stana kao da su zarobili vreme u kom su se gledali crno-beli TV programi, a živelo se teško, ali odozrivo u stanu koji nikad nije imao vlasnika sa imenom i prezimenom. Ovaj čovek nije hteo baš ništa da kaže.

Sa druge strane jedna devojka, kaže da bi priču o stanici i zgradi bolje ispričali njeni roditelji.

U dva stana ulazi se, prakrično, direktno sa perona, bez hodnika. To, naravno, nisu pravi stanovi. Jedan je bio kancelarija otpravnika. Tu smo jednog radnika probudili. Ljubazno nas je odbio sanjivih očiju ležeći na kauču. Kaže, ne bi mogao sad da govori, radi noćnu smenu. Sa druge strane postoji još jedan takav stan, i tu živi železničar. Nije se žalio, samo nam je objasnio kako njegov životni prostor izgleda. Jedna soba i jedna prostorija koja je pregrađena kao kupatilo.

Pokraj ove zgrade su barake. Ispred njih suši se veš. Pogled na staru obnovljenu i monumentalnu industrijsku zgradu iza, preko te žice za veš, samo pokazuje kakav je položaj ovih ljudi.

Hodnik je mračan i sablasan.

Jedna porodica nam otvara vrata, a ozbiljno lice domaćina nasmešilo se kada smo se predstavili. Žena je spremala ručak, a on i njegov sin stajali su sa nama u dnevnoj sobi. Toplina porodičnog doma skrivena je u toj neuglednoj baraci.

- Skidaju šine, ali niko ne govori šta će da se desi. Lepa je lokacija, Dorćol, ali ovo je više šupa nego stan. Šta ćeš, kad mora - pričaju nam.

(Telegraf.rs)