Američki profesor "pobegao" u Beograd za vreme pandemije: "Neočekivano utočište u godini kovida"

"Nisam bio tako jednostavno srećan dugo vremena", napisao je

Profesor sa instituta Pibodi pri američkom univerzitetu Džon Hopkins, Tim Pejdž, došao je prošle godine u Beograd usred pandemije, a u današnjem izdanju "Vol strit džurnala" opisao je svoja iskustva iz glavnog grada Srbije pod naslovom "Neočekivano utočište u godini kovida".

Preporučujemo

"Do avgusta, nisam izlazio iz zgrade u Njujorku mesecima. Moja odrasla deca bila su zauzeta školom ili poslom, pa sam shvatio da nikome ne treba moje fizičko prisustvo. Sve što sam želeo je da nađem mesto gde bih proveo još jednu zimu na dostojanstven način, gde bih mogao da čitam, razmišljam i slušam omiljenu muziku. Ali, svakog dana zemlje su se zatvarale, jedna po jedna, a nije bilo ni glasina o vakcinama", počeo je Pejdž reportažu.

On dodaje da je jednog popodneva bio toliko anksiozan da nije mogao da podnese takvo stanje i onda je nakon nekoliko sati pretrage odlučio da kupi kartu u jednom pravcu za Beograd.

"Srbija je i dalje bila otvorena za američke državljane, a broj obolelih je bio daleko manji nego u SAD i preko noći sam letom Er Srbije odleteo sa aerdroma DŽ. F. Kenedi i za osam sati bio u Beogradu. Za deset minuta sam prošao carinu, a za sat vremena sam zaspao u beogradskom hotelu", priseća se Pejdž.

Potom je iznajmio stan.

"Kroz nekoliko dana, unajmio sam udoban stan na Dorćolu, starom kraju grada, blizu hotela ''Moskva'' i tvrđave Kalemegdan, gde se susreću reke Sava i Dunav. Plaćao sam rentiranje stana 550 dolara mesečno, uključujući komunalije i terasu. Pomislio sam 'ovde bih se mogao utvrditi na neko vreme i sačekati bolja vremena' '', dodao je.

Pejdž kaže da ga je Beograd oduševio u startu.

"Mogao sam da obavljam poslove ispred kafića usred tople jeseni, da pozdravljam nove prijatelje koji su prolazili ulicom Strahinjića bana. Porcije crnog vina bile su izdašne i sočne, sa ukusom tamne zemlje. Mladi su se vozili električnim skuterima kroz zakrčene ulice i u prolazu vikali 'ćao'. Bilo je trenutaka kada sam mislio da se nalazim u filmu 'La Dolče Vita'; u ostalim delovima grada koji se još oporavljaju od bombardovanja, podsetio sam se na film o Beču 'Treći čovek', dodaje on.

Kaže da mu je pomogla Fejsbuk grupa posvećena strancima u Beogradu, koja je tada brojala oko 9.000 članova.

"Iznenadilo me je kako sam lako mogao da ostanem u kontaktu sa Njujorkom. Beograd je vremenski šest sati ispred Njujorka, tako da su me moji prijatelji sa istočne obale SAD zvali kasno popodne, u vreme kada sam se budio. Stranci sa FB stranice su mi pomagali u svemu - od odabira naselja do kupovine hrane. Nisam znao ni da izgovorim imena ulica. Prvi put od mojih dvadesetih godina, nisam imao pojma šta mogu naredni meseci da donesu, što je bilo zastrašujuće i oslobađajuće u isto vreme", priznaje Pejdž.

On je pohvalio način na koji se Srbija nosila sa pandemijom - "kovid je shvaćen ozbiljno, ali ne histerično".

"Radnje nisu puštale nikoga bez maske, čekali smo strpljivo red, ničija sloboda nije bila ugrožena. U restoranima na otvorenom, konobari su nas stavljali daleko jedne od drugih, davali su nam sredstvo za dezinfekciju ruku, što je bila dobra stvar, jer mnogo ljudi puši", ocenjuje Njujorčanin i dodaje da je ponekad zagađenje vazduha u Beogradu bilo veliko.

Dopalo mu se jednostavno ponašanje Beograđana.

"Beograd nije bio zdrav grad mnogo godina, ali zato ume da prepozna mala zadovoljstva, koja nije teško naći. Nisam bio tako jednostavno srećan dugo vremena - dovoljno mi je bilo da tokom vetrovitog poslepodneva pogledam Beograđane kako bacaju grane svojim psima na Kalemegdanu, gde su se slične igre odigravale pre 1.000 godina", kaže Pejdž.

Oduševio ga je i proces dolaska do vakcine.

"Srbija je, osim svojim građanima, nudila mogućnost da se i posetioci prijave. Bio sam zapanjen kako je dobro sve organizovano. Jedna medicinska sestra je videla da sam zašao već u šezdesete godine i dopratila me je do Beogradskog sajma, doktor je bio vrlo ljubazan, dobio sam vakcinu. Možete da birate između četiri vakcine, a ja sam izabrao AstraZeneku. Imao sam problem, jer sam morao da čekam 12 nedelja, a isticao mi je period dozvoljen za boravak u Srbiji od 90 dana. Našao sam nekoga ko je razmislio o svemu i pomogao mi da ranije dobijem drugu dozu", otkriva Pejdž.

Nakon toga, američki profesor je otišao u Beč sa vakcinacionim sertifikatom na ćirilici i latinici, kao i na engleskom - uspeo je da uđe u restoran bez problema.

"Došla je mlada konobarica, sa vidnim bečkim profesionalizmom i kada je videla gde sam se vakcinisao, skinula je masku, nije krila da je srećna. Ispostavilo se da je Srpkinja, iz sela nedaleko od Beograda, još jedna osoba koja je otišla u veliki grad, ali je bila zadovoljna što je našla osobu koja zna odakle je. Otprilike sam i znao", napisao je Pejdž.

(Telegraf.rs)