Pijaca u centru Beograda nosi ime poznatog češkog pivara. Znate li ko je bio Bajloni
Čeh Ignjat Bajloni osnivač je otvorene pijace koju stanovnici prestonice uporno i bez pogovora skoro čitav vek zovu njegovim imenom
Ako Beograđane upitate za Skadarsku pijacu, nema sumnje da ćete ih zbuniti. Za Bajloni već nema ko ne zna. Lako ćete doći do ove magične tržnice smeštene nadomak gradskog centra, iako je niko ne zove zvaničnim imenom. Izgrađena davne 1927. na mestu nekadašnje bare, Bajloni snabdeva Beograđane i njihove goste već skoro 100 godina.
Preporučujemo
Ne nazire se kraj propadanja jednog od najlepših zdanja Beograda: Tu je nekada živeo Ignjat Bajloni
Karavan zimnice narednog vikenda “putuje“ na pijacu “Skadarlija“
Čeh Ignjat Bajloni osnivač je otvorene pijace koju stanovnici prestonice uporno i bez pogovora skoro čitav vek zovu njegovim imenom, mada su joj gradske vlasti formalno nadenule drugi naziv, piše Opanak.
Ignjat Bajloni je na dnu Cetinjske ulice, uz Skadarliju, imao i legendarnu veliku parnu pivaru, a njegovo delo bilo je i isušivanje velikih bara koje su nekada pokrivale oblast na kojoj su danas raspoređene tezge.
Bajlonijeva pijaca u Beogradu jedino je mesto koje podseća na ime beogradske trgovačke porodice Bajloni kojoj su sva imanja oduzeta nakon početka rata 1941. godine. Tada je porodica otišla iz Srbije i nikada se nije vratila. Nakon Drugog svetskog rata, 1946. godine, pijaca menja naziv u Skadarlija.
Izgrađena je između dva svetska rata kada se roba prodavala uglavnom na veliko. Prvo je bila kvantaška, a posle Drugog svetskog rata postaje šarena pijaca. Otvaranje kvantaške pijace bilo je izuzetno važno pitanje za grad. Svi prodavci namirnica na veliko nalazili su se razbacani po svim pijacama i oko svih pijaca. Sud ih je skoncentrisao na dve pijace, Bajlonijevu i Zeleni venac.
Postavljena je na ledini zimi je bila sva u blatu, kao i za vreme nepogoda. Leti je bila sva u prašini. Planirani radovi uređenja pijace 1930. su obuhvatali nivelaciju terena, uvođenje kanalizacije, betoniranje i ograđivanje.
Njenu istoriju čini i stara kafana Šaran u kojoj su trgovci proslavljali dobre pijačne dane. Starinske kafanice i danas se nalaze u okruženju Bajlonija i u njima svakodnevno možete videti komšije koji su u povratku s pijace, s kesama punim zeleniša, seli da popiju kafu i rakijicu.
A boemski duh koji vlada ovim delom grada privlači umetnike i kreativce - ponekad ćete tamo videti violinistu koji klasičnom muzikom boji dan, prisustvovati iznenadnom performansu alternativnih umetnika...
Na Bajloniju je rođena i nova tradicija Beogradskih noćnih marketa koji se neretko pretvaraju u prave fešte.
Zvanična statistika kaže da se na ovoj pijaci snabdeva oko 100.000 potrošača.
Ignjat Bajloni rođen je u Litomišlu u Hazburškoj monarhiji, kasnije Češkoj. Školovao se za kožarski zanat i zajedno sa bratom se bavio ovim poslom. Nadahnut velikim ambicijama donosi odluku da se odseli u Ameriku, iz koje se ubrzo vraća zbog sestre i zeta koji žive u Srbiji.
Zajedno sa suprugom i četiri sina se 1885. godine vraća u prestonicu i naseljava na Topčidersko brdo. U donjem delu Skadarlije 1884. godine otkupljuje malu ručnu pivaru, u čijoj je okolini močvara puna komaraca. Baru isušuje, a pivaru razvija toliko da je ona, nakon njegove smrti, 1900. godine na svetskoj izložbi u Parizu osvojila značajne nagrade za svoje proizvode. Zbog velikog zalaganja za Beograd, pijaca dobija ime po svom osnivaču.
Koliko god da je ova porodica bila naširoko poznata, najstarija ćerka Ignjata Bajlonija Gordana živela je izolovano u jednom zamku u Lisabonu. Iako je ostvarila zapaženu poslovnu karijeru, a bila je i kolekcionar vrednih umetničkih predmeta malo se zna o njenom životu.
Bila je obrazovana, lepa, bogata i drugačija, a nikada nije želela da govori o prošlom životu svoje porodice. Jedna od retkih fotografija Gordane Bajloni, iz kolekcije Miloša Jurišića, zabeležena je u bašti Bajlonijeve vile u Kneza Miloša na kojoj je pozirala sa svojim psom.
(Telegraf.rs)