Počast junacima Mojkovačke bitke: "Srbija ima obavezu da čuva sećanje na ovaj podvig"

Ova bitka, održana na pravoslavni Badnji dan i Božić 1916. godine, jeste jedinstven primer u istoriji žrtvovanja za drugog u našoj novijoj istoriji ravna Termopilima i 300 Leonidinih Spartanaca koji zadržavaju hiljade Persijanaca

Preporučujemo

Pre 105 godina, odigrala se Mojkovačka bitka, u kojoj je Vojska Kraljevine Crne Gore zaustavila nadmoćne austrougarske snage sačuvavši tako odstupnicu srpskoj vojsci koja se povlačila preko Albanije.

Ova bitka, održana na pravoslavni Badnji dan i Božić 1916. godine, jeste jedinstven primer u istoriji žrtvovanja za drugog u našoj novijoj istoriji ravna Termopilima i 300 Leonidinih Spartanaca koji zadržavaju hiljade Persijanaca. Učestvovala je vojska Kraljevine Crne Gore i to Prva sandžačka divizija i kolašinska brigada sa oko 6.500 ljudi a sa druge strane bile su austrougarske snage, koje su imale oko 20.000 vojnika. Tri na jednog.

Plan austrougarske vojske bio je da izvrši prodor kroz Mojkovačka vrata i da zauzme Kolašin i Podgoricu kako bi izbila na Jadran i na albanskim plažama uništila iscrpljenu srpsku vojsku.

Srbija je 1915. godine bila napadnuta od Austrougarske i Nemačke kojima se pridružila i Bugarska. Vojska, izmučena teškim borbama koje su trajale već 18 meseci, što tifusom koji je harao te 1915. godine, bila je prisiljena da se povlači. Bugarskim napadom sprečena je mogućnost da se srpska vojska povuče u Solun. Prelaz preko albanskih planina bio je jedino moguće rešenje. To su znali u Beču i Berlinu jer su videli kako im srpska vojska izmiče.

- Današnje mlađe generacije možda će pitati zašto su Crnogorci pomagali Srbima? Za Crnogorce 1916. godine to se pitanje nije postavljalo jer su tako bili vaspitani. Zemljopis Knjaževine Crne Gore za učenike trećeg razreda osnovne škole iz 1899. godine, kaže da "u Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih oko 300.000 stanovnika. Većinom su pravoslavne vjere, a ima nešto malo rimokatoličke i muhamedanske vjere, ali treba znati da smo svi srpskoga porijekla i srpske narodnosti".

Osim Crne Gore ima još srpskih zemalja, u kojima žive naša braća Srbi. Neki su, kao mi slobodni, a neki nijesu, nego su pod tuđinom. Svaki Srbin u Crnoj Gori dužan je poznati i ljubiti svoju cjelokupnu domovinu - sve srpske zemlje, u kojima žive naša oslobođena i neoslobođena braća Srbi. Nijedan Srbin i Srpkinja, ma koje vjere bili, ne smiju požaliti ni život za opštu srpsku slobodu, dobro i blagostanje. Treba da je brat mio, koje vjere bio, jer teško bratu bez brata”.

Beču je bilo jasno da je srpska vojska uspela da izbegne opkoljavanje i da će se povući preko Albanije pa je njihov plan bio da preko Crne Gore izađu na jadransku obalu, prodru u Albaniju i zauzmu albanske luke. Crnogorska vojska je to sprečavala od 22. oktobra 1915. Bile je teških borbi u novembru 1915. godine kod Višegrada i na Javoru.

Austrugarska 62. pešadijska divizija i brigada „Švarc“ iz 53. divizije sa oko 20 hiljada vojnika pod komandom generala Vilhelma fon Rajnara uspele su prvog dana Mojkovačke bitke da ostvare početne uspehe i osvoje položaje sa kojih su mogli da zauzmu mojkovačka vrata.

Malobrojne crnogorske snage odolevale su neprijatelju a ostalo je zapisano da su hrabre Crnogorke po snegu donosile hranu vojnicima a sa bojišta odnosile ranjenike. Na Badnji dan došao je na položaj serdar Janko Vukotić svestan da izgubljene položaje moraju da vrate da bi zaustavio neprijatelja.

Serdar Janko Vukotić na iznenađenje svih naređuje da se u zoru, na Božić, juriš! Naređuje da se položaji ne brane. Naređuje da se vojska ne povlači. Naređuje napad na neprijatelja!

Nema pesme koja bi opisala bitku koja je usledila koja je ravna Termopilskoj. Guslari i danas čuvaju sećanje na Božić 1916. godine uz reči "Mi ginemo Hristos da se rodi... Crnogorci na Golgotu pošli".Ginuli su jedan po jedan, desetina po desetina. A išli napred. „Sneg se vas iskrvario“, što reče jedan od retkih preživelih. Ali, juriši nisu prestajali. Braneći braću od smrti, davali su svoje živote jedan za drugim. I zauzeli šta im je dan ranije oteto. I zaustavili neprijatelja.

Odbranili čast za sva vremena. I ostavili nama - da to nikada ne zaboravimo. Kako reče vladika Nikolaj, "da ne beše smrti na Mojkovcu, ne bi bilo vaskrsa na Kajmakčalanu".

Da li će ovu bitku slaviti u Crnoj Gori ne znam. Ali mi imamo obavezu da čuvamo sećanje na nju u Srbiji, poručio je zamenik gradonačelnika Goran Vesić.

- Beograd ima Mojkovačku ulicu kao i ulicu Serdar Janka Vukotića. Vreme je da se odužimo obeležjem mojkovačkim junacima. Srbija i Beograd pamte i ne zaboravljaju - navodi se u objavi.

(Telegraf.rs)