Pitali smo decu iz Svratišta šta zaista žele u 2021: "Verujem u Deda Mraza, ali život nije bajka"

Teško detinjstvo čini ih da nikad ne odrastu, ali prerano sazru. Njihove želje slamaju srca

Boško ima 18 godina i još veruje u Deda Mraza. U stvari, kako kaže - i veruje i ne veruje, ali ma koliko da je maštao, gledao u zvezde, pa čak i na nebu jedne noći video čudo, do sada mu se nijedna želja nije ispunila. I zato - on je još dete, još sanja. Igra se ponekad autićima sa drugom decom i pohađa IT srednju školu.

Preporučujemo

Devetogodišnja devojčica A. s njim se našalila kada je rekao da delom veruje, a delom ne veruje u čudesnog deku koji ispunjava želje: "Zaštooo? Deda Mraz ima da te kazni, vilenjaci ima da te pojedu. Ne, vilenjaci neće da ga pojedu, ali ima da bude na listi loše dece".

Ali, dok je Boško maštao o nekim velikim podvizima, na primer, da postane policajac, da bude poznat, da pomaže ljudima i uđe u istoriju, ista devojčica je odjednom izustila: "Život nisu snovi, Boško, život nisu snovi i život nije bajka".

Bio je to surov, ali nesvesni odgovor deteta kome je, zapravo, najveća želja da prespava sama u krevetu, jer ga deli sa sestrom. Ona želi da makar na jedan dan ne čuje vrisku i buku u kući i da ne mora da izgovori onu strašnu reč zbog koje ju je mlađa sestra samo nemo i prekorno pogledala... Rak. Njihov deka je bolestan, kao i baka. I to je bila još jedna od njenih želja - da ozdrave.

Fotografije iz galerije načinili su, zajedno sa našim reporterom i sama deca iz Svratišta.

"Život nisu snovi, život nije bajka".

To je rečenica koja najbolje oslikava sudbinu sve ove dece. Boškovu, ali i njegovog malog brata (6) kog drugari zovu Damjan, a takođe se zove na B, i koji je uporno kraj njega crtao nešto i tražio da ga nagradimo lepom ocenom - cvetićem, srcem, da mu makar štikliramo crtež.

Na crtežu su bile njegove želje - autić ili avion koji radi na daljinski, ili kutija za "patrolne šape" (igračkice u obliku pasa).

Sa nama je bila i Boškova trinaestogodišnja sestra, koja je samo poželela da ima set pisaljki raznih boja. Hemijskih olovaka, ali u svim bojama, baš onu, veliku paletu.

Sve njih, dva dečaka i tri devojčice, okupili smo na jednoj maloj radionici u Svratištu za decu u Krfskoj ulici, utočištu za mališane i mlade iz najsiromašniih porodica. Svi oni imaju kuću, ali Svratište pruža ono što im najviše nedostaje: prostor za igru, toplu vodu, poslastice, hranu... To je mesto na kome mogu da budu deca u velikoj, toploj kući, a ne deca sa ulice. Jer, svi oni imaju domove, ali žive u veoma teškim uslovima i često su prinuđeni da rade na asfaltu.

- Imamo samo dve sobe i kupatilo, ali voleo bih da imamo bar još jednu sobu. Ima nas... šestoro dece... ukupno desetoro nas, u dve sobe. Ali, ja planiram da se iselim za godinu i po dana - priča srednjoškolac Boško.

Na ovoj radionici pozvali smo decu da iskažu, napišu i nacrtaju svoje želje, koje bi voleli da im ispuni Deda Mraz, ali, uz sugestiju da razmisle malo više o sebi i da ne mora svaka želja da bude upakovana u jedan paketić, kao što su to, recimo čokolade ili igračke...

U stvari, hteli smo da ih uz pomoć mističnog Deda Mraza prebacimo na kolosek realnosti i da shvate da je i ostvarenje želje u nama samima i da, kada imamo cilj kome stremimo, imamo i silu koja će nas njime voditi. Sva ova dečica radosno su vikala da veruju u Deda Mraza, ali, treba znati da su ona prerano naučila i šta je surova stvarnost.

- Volela bih da na jedan dan imam odmor za sebe u kući. Samo da se odmaram, da mi niko ne smeta, da se ne deru non-stop. Drugo, da i tetka dobije sina, jer bukvalno svi smo mi devojčice. Dakle, da dobijem brata od tetke ili sestru, ali više bih volela brata. I da ne moram da spavam više sa onom mojom (sestrom), ona se bije dok spava. E, zato mi je to najveća želja. Imamo još jednu sestru koja ima tri godine i svi spavamo u jednoj sobi. Želim i da baka ozdravi. I deka i baka imaju... Deka ima onu bolest na slovo... Deka ima rak. A baka je astmatičar. Šta? Imam prava da kažem - govorila je A. u trenutku kada je već uveliko nastala tišina.

Naravno da ima prava - to je velika i važna želja. I možda je bolje da ni o teškim stvarima ne ćutimo baš uvek...

"Želim da postanem policajac"; "To ti nije pametno".

Boško je definitivno mnogo razmišljao o svojim željama. Već uveliko razume društvene podele i živi ih. Govorio je, govorio, i onda istakao nešto interesatno - on želi da postane policajac.

- Prva želja jeste da nestane kovid 19 u sledećoj godini, druga želja je da u svetu ima što više dobrih ljudi, da bude što manje diskriminacije, ne samo prema romskoj manjini, već prema ostalim nacionalnim manjinama, siromašnim porodicama... Recimo, da svet bude mnogo drugačiji. Taman je svet krenuo da bude bolji i onda se stvorio kovid 19, koji je uništio bukalno sve. I onda je počela cela ova situacija sa ubistvom onog afroamerikanca (Džordža Flojda) i od tada svi imaju drugačiji pogled na policiju i sve to... Zato što želim da budem policajac, i kada kažem svojim prijateljima, drugačije me gledaju i kažu da to nije dobro, da ne bi trebalo da se upuštam u to - govorio je dok se neko od dece oglasio sa "Opaaaaaa".

Naravno, devojčica A. odmah mu je britko prigovorila.

- Onda si poludeo načisto, izvini što ti tako kažem, ali to baš i nije neki pametan posao, mogu da te ubiju iza svakog ćoška, mogu i porodici da ti prete - govorila je.

- Ali usput i spasavaš živote. Zamisli da nema policije na jedan dan. Šta misliš, šta bi se sve dešavalo? - pričao je Boško.

On kaže da želi da ostavi trag u populaciji kojoj pripada.

- Najveća želja mi je da uđem nekako u romsku istoriju, da me nekako svi pamte. Tako što ću promeniti svet. Znam da većina u osnovnoj školi trpi vršnjačko nasilje zbog toga što su manjina, odbacuju decu koja imaju manje para, drugačije žive od drugih ili možda imaju neku bolest... - pričao je Boško.

Njegov mali brat u međuvremenu sakrio se pod sto. Više nije tražio cvetiće na crteže. Morali smo da umirimo sve ostale da bi nam on rekao kakve igračkice želi.

"A da li želiš da te neko zagrli i poljubi", pitali smo ga... Odmahnuo je glavom.

"Ja mogu da ga zagrlim, ali da ga poljubim ne", rekla je A.

Odgovorili smo joj da ga onda zagrli. Stidljivo se nasmejao.

"Ma, mi se uvek grlimo", kazala je A, a onda mu je zagrljaj pružila i njena sestra.

Boško, mladić, u duši obično dete, kaže da nikada neće zaboraviti jednu novogdišnju noć. Imao je desetak godina. Nastupila je ponoć, čule su se petarde i prštali su vatrometi. A on je, priča nam, bio sam u sobi. Najednom, video senku koja je zaparala nebo. Tačno u 00.01 sati. Od tada, iako mu se nikada, nijedna želja nije ispunila, a imao ih je mnogo, on odbija da odbaci veru da Deda Mraz zaista postoji.

Svoje želje, međutim, moraće sam da ispuni. I na dobrom je putu.

Sve želje ova dva dečaka i tri devojčice sa kojima smo boravili u Svratištu uoči Nove godine bile su napisane i nacrtane, poređane u koverte i bilo je vreme da se rastanemo.

(Telegraf.rs)