Ovu decu viđamo na ulici dok rade, čiste, sviraju, pevaju, a u Svratištu smo saznali istinu o njima

"Ja sa sestrom delim krevet, a volela bih da imam i radni sto, pošto volim da crtam"

Sveže kiflice su bile na stolu, a mališani sa slašću krenuli su da ih jedu. Sav fokus u trenutku bio je na hrani. Ovaj momenat iz našeg boravka u "Svratištu" nakratko nas je podsetio da nismo na mestu gde je sve uvek lepo. Iako smo okruženi radosnom, komunikativnom i znatiželjnom dečicom mi, ipak, nismo u nekakvoj igraonici - mi smo u kući koja je toj deci jedino utočište od nemilosrdnog života u siromaštvu.

Preporučujemo

Mnogi dolaze u "Svratište" samo zato što imaju siguran i kvalitetan obrok, zato što mogu da se istuširaju i obuku novu garderobu. Ali, i zato što mogu da se druže, da pogledaju neki crtani film, da u ruke uzmu prave igračke. Porodice iz kojih dolaze ekstremno su siromašne. Neki od njih kada su došli nisu znali ni kako se koristi viljuška i nož, nisu ni shvatali da imaju pravo da se na trenutak zavale u fotelju i na miru odgledaju crtani film.

- Živim ovde blizu, sa mamom i sestrom. Mama često govori kako bi volela da imamo bolju kuću. Ja sa sestrom delim krevet, a volela bih da imam i radni sto, pošto volim da crtam - tako nam je pričala mala A, učenica četvrtog razreda, koja redovno dolazi u Krfsku, dok smo pili kafu za vaspitačkim stolom.

Taj sto praktično je u hodniku, dečica samo prolaze, nema tu nikakve zbornice, zatvorenih vrata, "direktorske" kancelarije. Svratiše nije ni obdanište, ni igraonica, ni formalni dnevni boravak - to je jedna velika kuća i sve je prilagođeno deci koja je posećuju.

I nas su deca doživela baš kao porodične goste, pa su se raspitivali hoćemo li opet doći. A naš fotoaparat za njih je bio pravo otkrovenje, "igračka" kakvu još nisu videli. Okačili smo im kameru oko vrata, pokazali gde je dugme za "škljoc" i krenuli svi zajedno da poziramo.

Devojčice su se stiskale jedna uz drugu, dizale dva prsta, osmehivale, kao prave instagram zvezde dok su ih fotografisala dvojica dečaka, jedan stariji, koji ima 14 godina i mlađi.

Špartali su po trpezariji, smejali se, slikali vaspitače i predmete, a onda smo svi izašli napolje.

Fotoaparat smo dali maloj A, prepametnoj devojčici kojom roditelji mogu da se ponose. Otkrila nam je i da jako lepo crta, a da petice u školi ne može ni da prebroji, dok jedinicu nikada nije dobila. I na kraju, zaslužila je i kompliment - neke od fotografija koje je napravila ispale su "profi".

Ona nam je dala instrukcije kako da poziramo.

- Sada se smejte. (...) Sada kao nešto berete sa drveta. (...) Sada se iznenadite, recimo, videli ste nekoga koga ste poslednji put videli kada je imao pet godina. (...) Sada se vi pomerite, a ti (njen drugar) stani ovde... - pričala je.

Svratište postoji od 2007. godine

Dok prilazite ovom mestu, skrivenom iza centra za socijalni rad u Krfskoj, videćete gomilu vesele dečice, koja kao da izlaze iz nekog obdaništa u predgrađu, smeštenog u privremeni, ali dobro opremljeni objekat, ipak stešnjen i skriven.

To je sigurno utočište za decu koja žive u memli, bedi, koja rade na ulici, spavaju u istom krevetu sa batama i sekama, koja možda nemaju ni kupatilo, toalet, čije udžerice prokišnjavaju, a promaja fijuče kroz njihove zidove.

- Radimo svakoga dana do 18 sati. Imamo objekat ovde u Krfskoj, kao i na Novom Beogradu. Dolaze deca iz svih krajeva grada. Ovde na Zvezdari je najveći broj njih iz okoline, sa Palilule, Mirijeva, imamo decu i iz Jabučkog rita, Grocke, Čukarice, praktično su iz čitavog grada. Motivi za dolazak su različiti. Osnovni je da se okupaju i jedu, pošto je to primarno što organizujemo i tako smo i počeli 2007. godine. Ali, postoje brojne kreativne aktivnosti, tu su socijalne radnice koje povezuju decu sa institucijama sistema, bavimo se obrazovanjem, imamo koleginicu koja je isključivo zadužena za komunikaciju sa školama -  kazala nam je Mina Lukić, koordinatorka usluge Svratište za decu Centra za integraciju mladih.

Doručak i užinu dobijaju od donatora, dok ručak naručuju iz restorana koji priprema hranu za škole i vrtiće.

Zaposleno je 13 ljudi koji su na usluzi deci, ali i porodicama na terenu. Tu su socijalni radnici, specijalni pedagozi, psihološkinja, medicinska sestra.

Čitav rad koncipiran je tako da se uključi i porodica.

- Dolaze i roditelji. To je jedna od češćih zabluda da deca koja dolaze u svratište nemaju roditelje. To nije tačno, deca koja dolaze u svratište su deca koja rade na ulici i koja žive u ekstremnom siromaštu. Neke stvari koje se nama podrazumevaju, kao što je na primer da imamo krevet, da imamo toalet i kupatilo, da kada padne kiša da možemo da uđemo u kuću i da budemo suvi, to su neke stvari koje se za našu decu ne podrazumevaju. Kada deca odu odavde ona se vrate svojim kućama i zato nam je bitno da i taj segment rada sa porodicom bude prisutan - rekla nam je Mina Lukić.

I to je mesto gde oni postaju ljudi - kulturni, s manirima, gde uče da poštuju drugare, vaspitače, gde mogu da nauče prva slova, zainteresuju se za školu, gde svakom gostu, poput nas, mogu da priđu dečje iskreno, da prime i uzvrate pažnju i ljubav.

To kao da nisu ona deca koja svakodnevno gledamo na ulicama grada, sa kapuljačama, u oskudnoj odeći, koja prose, sviraju, pevaju, čiste šoferšajbne, ona deca čija znatiželjna i druželjubiva priroda biva sputana surovim uslovima života. Ovde se otvaraju, i - postaju jednaki kao i svi njihovi vršnjaci.

- Mi promene vidimo, ali za njih treba više vremena da prođe. Zapravo, efekti našeg rada će biti vidljivi tek na njihovoj deci jednog dana. Ovde je suština obezbediti decu tim akutnim stvarima, da budu čisti, siti i da završe školu, ali isto nam je važno da deca razumeju da neke stvari ne treba da izgledaju tako kako izgledaju i da razumeju šta je dobro, a šta nije dobro - kazala je Lukićeva.

Pomoć je uvek dobrodošla

Devojčica A. nam je pokazala sobu u kojoj čuvaju garderobu. Tu pristižu prekopotrebne stvari, koje donose donatori i građani. Naslagana je odeća raznih veličina, naređane su patike, cipele.

Dolazi zima, deca moraju da se obuku. A njihovi roditelji svesni su da u "Svratištu" dobijaju sve ono što oni ne mogu da im pruže.

Kako su nam kazali u Svratištu potrebne su im jakne i topla obuća koja ne propušta vodu, kao i sredstva za ličnu higijenu i zaštitne maske i alkohol kojim dezinfikuju i radne površine.

(Telegraf.rs)