Dobrodošli u "srpski Černobilj", naselje duhova: Ostala je jedna kuća bez krova, u njoj živi 15 dece

Ovde žive dve porodice, a ukupno 19 članova prehranjuje se od sakupljanja otpadnog materijala

Emina nikada nije čula za Černobilj. Njen svet je Resnik - i to jedna kuća bukvalno bez krova, prozora i poda, okružena šljunkom i mašinama koje rade na nastavku Obilaznice oko Beograda. U njoj žive dve porodice sa 15 dece. Uskoro će nestati i ta kuća, poslednje sećanje na "resnički Černobilj", naselje duhova koje je trebalo da bude novo radničko naselje.

Preporučujemo

Kada se u ukrajinskoj nuklearnoj elektrani dogodila eksplozija davne 1986. godine, ozračene čestice pale su i na Rakovicu. Osetili smo strah, jer pred našim dvorištem desila se prava katastrofa - cena progresa. A Rakovica je tada bila simbol progresa, radničke klase i socijalističkog (blago)stanja. Ko je mogao samo da pomisli da se uskoro iz dimnjaka njenih pogona više neće videti beličasti trag, a da "plavi okovratnici" posle smene neće puniti tramvaj "trojku".

Štafetu "radničkog" naselja preuzeo je Novi Beograd, dotad spavaonica. Ali, i posao se promenio - mašine, buku i fabričko ulje zamenio je onaj fini šum računara u kancelarijama iza staklenih fasada.

Tako je i Resnik, od perspektivnog industrijskog naselja postao samo udaljena periferija Beograda, mirna, popularna za one kojima je život u centru preskup. Ali, kada kažemo Resnik, mislimo na naselje desno od Kružnog puta. Levo ostaje nedefinisana zona, prostor između Miljakovca, Jajinaca i pruge za Malu Krsnu.

Mnogobrojne firme koje su se otvarale upravo u ovim naseljima, u periodu od 1990. do 2004. nažalost nisu opstale, pa su tako zgrade i kuće koje su izgrađene za njihove radnike, ostale napuštene. Zbog oronulog izgleda objekata i ostavljenih, izgubljenih stvari nekadašnjih vlasnika, meštani su ovom "nesuđenom naselju" simbolično nadenuli naziv: srpski "Černobilj".

Odlučeno je da se dotične zgrade sruše i na njihovom mestu izgradi obilaznica. Dok izgradnja obećanog auto-puta oko Beograda još uvek traje, a bageri svakodnevno saniraju teren, samo ova kuća ostala je kao svedok postojanja srpskog "Černobilja".

Tu ne zalazi niko ko ne zna gde je krenuo, a kraj je najpoznatiji po azilu za pse "Veterine Beograd". I tu negde smešteno je bilo i ovo nesuđeno radničko naslje, srušeno zbog izgradnje puta, od kog je (za) sada ostala samo jedna jedina zgrada - dom dve porodice koja se prehranjuje novcem zarađenim od sakupljanja sekundarnih sirovina.

- Da, bile su tu zgrade. Bile su bez krovova, ali nisu bili ljudi tu. Nije bili niko, samo mi tu. Rušili su sve, a ovo ne. Rekli su da će da nas prebace negde, pa ćemo videti. Rekli su da će da ruše, jer smeta ova kuća za njih, da nas prebace negde, pa posle da se ruši - ispričala nam je Emina Gaši.

Ne samo da nikada nisu čuli za Černobilj, radnička prava, progres i posrnuće Rakovice, već su toliko siromašni da nemaju ni trpezu. Ručak za 19 gladnih usta, petnaestoro dece, stoji ispod televizora. Da - TV imaju, i struju, ali bogzna kako priključenu, sa osiguračem koji visi iznad naše glave.

Sa druge strane jedna sijalica i traka na koju se zalepilo bezbroj muva. Jedna ženska torba okačena je o klin na belom zidu, a tu je i jedan sat, na kojem piše "Kanada".

Tu spavaju, ali nema kreveta, samo ćebad i jastuci na golom betonu.

Vodu nemaju.

A onda, domaćini su nas sproveli kroz jedan neobičan hodničak, koji je, valjda, trebalo da bude zapravo kupatilo, kao kroz lavirint do velike dnevne sobe. Usput smo sreli mace i jednu kucu, a oko nas je sve vreme bila gomila dece.

Razdragana su, zdrava i srećna, smeju se, trčkaraju, oni stariji poziraju. Ipak, jedna tinejdžerka sakrila čim je videla kameru. Uslovi u kojima žive nisu dostoji čoveka.

- Naselili smo se u kuću jer smo videli da je prazna. To je bilo 2014. godine i tada je u okolini bilo još nekoliko kuća i zgrada. Većina njih nije imala krov, pa su bile prazne. Osim nas, niko drugi se ovde nije doselio - priča nam majka Emina Gaši.

Njih 19 prehranjuju se od sakupljanja otpadnog materijala.

- Bogami, kako da ti kažem, strašno, od gvožđa živimo, po kantama, tako - kaže Emina.

Kada su je naši reporteri upitali da li zna da se ovo naselje zvalo resnički Čenobilj, odgovorila je - "Ne znam".

"A jel znate šta je Černobilj?", upitali smo Eminu.

- Ne... Šta je? - odgovorila je znatiželjno.

(Telegraf.rs)