Zoran zna sve tajne beogradskog podzemlja: Išli smo stazom od nagrobnih ploča, za koju nismo znali

Njegovo oružje je reč, koju prati britko pero ili savršena intonacija, a "prasak" je smeh

Šetnja sa Zoranom Lj. Nikolićem poput vremeplova oživljava događaje čiji se splet, srećno ili nesrećno, odrazio i na našu sudbinu. Zagrebete li malo ispod pločnika modernog Beograda, "duhovi prošlosti" imaju nešto da vam poruče, pred vama se odigravaju i bitke i balovi, teku i krv i vino, oživljavaju neki mali, obični ljudi starog Beograda, umiru i rađaju se...

On je novinar, pisac, turistički vodič, a sada već, može se reći i - dramaturg. Njegovo oružje je reč, kroz britko pero ili savršenu intonaciju, a "prasak" je smeh publike ili čitalaca koji sledi. Jednom kada upoznate Nikolića, bilo na turističkoj turi ili kroz knjige, a imaćete prilike da to učinite čak i na pozornici (sprema nam jedinstveni kabare o beogradskim pričama, 18. i 19. januara), više nećete Beograd i njegove ulice posmatrati kao puki zbir asfalta, kaldrme i zgrada, kroz čije sivilo se krećete da biste stigli od tačke A do tačke B.

Preporučujemo

Dok nas je vodio u podzemlje Beograda (na redovnoj turi koja podrazumeva Kalemegdan, tvrđavu i lagume u Karađorđevoj), u jednoj grupi ljudi koju je "hipnostisao" još i pre zvaničnog početka ture, šokirao nas je saznanjem da upravo stojimo na stazi koja je satkana od nadgrobnih ploča sa Tašmajdana. Da, bukvalno tako - kada je staro tašmajdansko groblje premeštano na novo, neke ploče su se pomešale i postale "višak". A onda, kada je imena bilo nemoguće povezati sa zemnim ostacima, a da se ploče ne bace, od njih je nastala jedna fina stazica koja od Velikog stepeništa vodi prema Pobedniku i uspešno odoleleva vremenu.

Beograd i Istanbul povezao je kroz priču o rimskom vodovodu. Najstariji beogradski vodovod, onaj od Malog Mokrog Luga do Kalemegdana, Srbi su uveliko koristili kada je turska noga kročila u ovaj grad. A onda su osvajači shvatili da isto to čudo imaju i u Carigradu, ali da ne znaju kako se koristi, pa je osvajač Sulejman Veličanstveni na dug put spakovao grupu Srba, koji su svoju koloniju napravili u ovoj evropskoj metropoli, oživeli stari vodovod i na mestu gde su živeli i danas postoji toponim koji podseća na srednjevekovni Beograd, Beogradska šuma.

Inače, spomenuti beogradski - rimski vodovod, funkcionisao je sve do 19. veka u današnjoj prestonici Srbije.

Umesto zidina Tvrđave u jednom trenutku pred našim očima Nikolić je stvorio je sliku stene iznad Panonskog mora. Njegovi talasi, nakon već izrečene "smrtne presude" i laganog povlačenja, udaraju u greben koji se ponosno uzdigao, a sa kojeg se i danas pruža najlepši pogled u gradu. A nije zaboravio da spomene ni izvor - to je bio jedan geolog, koji je baš kao i mi krenuo u jedan oavakv obilazak, a kad je naišao na predmet svog izučavanja, tajnu je podelio sa Zoranom Nikoliće i ostatkom grupe.

I zaista, u Beogradu se na grebenu koji se izdiže iznad Srema i Banata mogu pronaći razni fosili, a otkriveni su i ajkulini zubi.

Mašta i istorijska realnost magično se spajaju u njegovom pripovedanju i tvore živu sliku prohujalih epoha. Postoje i neke priče koje Nikolić samo naslućuje, a toliko su intrigantne da prosto mame na razmišljanje i - istraživanje. Kao, na primer, legenda o tunelu ispod Dunava, od Kalemegdana do Zemuna.

- U romanu "Grad tajni" detaljno sam opisao tunel za koji sam siguran da postoji, ali ga nikada nisam video. I danas mogu da prizovem njegove obrise i da ga opišem. To nije lako racionalno objašnjivo. Slično je i sa nekim ambijentima grada koji je postojao ovde pre više od jednog veka. Prosto, osetim kako je titrala svetiljka u mračnoj kafani "Dardaneli", kako se prelivalo crvenkasto vino u čaši, kako je gazda kafane u zimsko vreme ubacivao još po neku cepanicu u peć kako gostima ne bi bilo hladno... Čak ponekad mogu da prizovem i mirise tog, naizgled zaboravljenog grada.

Nikolić nam je ispričao i kako je prošao put od novinara, preko pisca, do vodiča, sa turističkom licencom i grbom Ministarstva turizma.

- Sve je to jedna velika celina. Kao što jednu posudu nalivate tečnošću dok se ne napuni, pa je onda praznite jer više u nju ne može da stane, tako je išla i moja karijera. Neko vreme autor prikuplja priče, obilazi arhive, silazi u neobične objekte ili, zajedno sa arheolozima obilazi iskopine. Traga za korenom svojih predaka i onih ljudi koji su nekada živeli u ovom gradu. Potom se posuda "nalije" i postoji autorska potreba da se sve pretoči u pisane redove i zapise koji će sačuvati rezultate traganja. Na kraju, posetioci na turama su oni isti ljudi koji su bili čitaoci mojih knjiga. Nema tu velike razlike, osim što se radi u dve forme obraćanja publici. Namera je ista: da u njima probudim poštovanje i ljubav prema mestu u kojem žive - objašnjava Nikolić.

I tu se nije zaustavio. Sa beogradskih ulica ulazi u pozorište i organizuje prvi kabare na temu beogradskih priča. Putovanje kroz vreme uz muziku, anegdote i mnogo smeha.

- Svaki težak životni susret sa sudbinom ima i neku svoju duhovitu stranu. Ne kažem "smešnu" već duhovitu. Važno je znati da je koren ove reči "duh". Postoji jedan deo mene koji glasno počne da se smeje kada pomislim da mi je teško. Tako su se priče koje sam skupljao, nekako "izlivale" prema publici na turama. Odjednom je začeta snažna interakcija kada autor oseti poglede i osmehe ljudi koji ga slušaju. Shvatio sam da su Beograđani i njihovi gosti veoma zainteresovani za svoje poreklo, kao i korene koje njihov grad ima u strahovitoj prošlosti. I da žele da znaju o svemu tome mnogo više nego što im to mediji dozvoljavaju. Tako je počela priča o osmesima i razmeni pozitivne energije. Sve to će kulminirati 18. i 19. januara u Kombank dvorani, bivšoj Velikoj dvorani Doma sindikata. Tada ću deo tih priča u formi kabarea predočiti publici, uz sjajne fotografije, video snimke iz Programskog arhiva RTS, ali i uz veoma birane goste kao što su ansambl "Legende", Ljuba i Boda Ninković, Rada Đurić sa RTS, Budimir Novaković ahritekta i umetnik... Želimo da dodirnemo beogradski duh u njegovom nastajanju i trajanju - najavljuje Nikolić.

Nikolić je autor i koautor desetak knjiga. "Beogradske priče" u tri dela (postoji i "spojeno" izdanje) zbirka su njegovih tekstova iz "Večernjih novosti". Napisao je i jedan roman "Grad tajni", razotkrio je interesantne priče o Novom Beogradu u knjigama (dva dela) "Tajna Novog Beograda", a u "Masonskim simbolima u Beogradu" razotkriva i gde je sve u gradu tajno društvo ostavilo svoj trag.

Napisao je i satiričnu knjigu "Globalizacija za neupućene", a objavio je i zbirku poezije "Dekada".

Tajne podzemlja

Ipak "Beograd ispod Beograda" knjiga je koja je postala pravi "bestseler" i nema onoga ko je makar jednom nije uzeo u ruke - u knjižari, kod prijatelja... Nju je izdao zajedno sa Vidojem Golubovićem 2002. godine.

I danas, njegovo ime najčešće vezujemo za tajnovite prolaze ispod grada, a u mnoge od njih i sam je po prvi put nakon nekoliko decenija, možda i veka usmerio snop svetlosti baterijske lampe.

- Podzemlje je metafora. Tražio sam suštinu postojanja naših predaka, a zaboravljeni podzemni objekti su najmističniji način da se tamo zađe. Počelo je krajem devedesetih, kada sam prvi put osetio dah Tašmajdanskih pećina, a kroz njih sve ostale tajne ovog grada. Sve je to koren nečega što se danas očitava na površini.

I kad smo kod podzemlja, evo još jedne zanimljive priče iz naše šetnje.

Tamo gde se nalazi Fićir bair, ili Breg za razmišljanje, kako ga je Sulejman nazvao, krije se i jedna tajna koja je postojala od vremena Hladnog rata, pa do 2008. godine - punkt PVO.

Skučen ulaz, uzak hodnik i stepenište - mesto koje baš i nije prijatno klaustrofobičarima, a za koje su vojnici pažljivo birani da provedu ne sat ili dan, nego mnogo duži period u mraku ispod najromantičnije tačke u gradu.

Beogradska tvrđava je strateška tačka kada je upitanju odbijanje neprijateljske avijacije, pa je odavde moglo da se zapuca u slučaju napada na Titovu Jugoslaviju.

Ali... to je važilo samo za stara vremena, kada ste avione mogli da "držite na nišanu". Za supersonične avione, napad sa ovog položaja, bar kako je to zamišljeno, bio bi sasvim bezazlen.

I naravno, posebna atrakcija podzemnog Beograda je Veliki barutni magacin.

Ali, možda najegzotičnije podzemlje krije se baš pod onim grobljem, sa kojeg su poskidane ploče od kojih je satkana staza na Kalemegdanu - Tašmajdanom. Ovaj deo za sada nije obuhvaćen redovnim turama, ali i mi smo jednom prilikom zakoračili u ovu tajnu, naravno - sa Nikolićem.

Gole stene, a ispod njih prava pećina i jedna misteriozna rupa.

Najpre se prolazi kroz uređeno vojno sklonište, koje su tokom Drugog svetskog rata opremili Nemci i to je, za ono vreme i bombe koje su tada postojale, bilo možda i najbezbednije mesto u gradu.

A iza - prirodni fenomen, pećina usred grada, ali i jedna rupa, kroz koju je decenijama upadao šut iz parka, sa groblja i kroz koju bi se, da je otvorena, promaljalo i svetlo. Ipak, ovaj deo još je neuređen i nespreman da primi redovne posetioce, a neki hodnici su i neistraženi. Ali, čitava ova priča ostala bi u mraku istorije da je baš Nikolić nije rasvetlio i približio misteriju savremenim Beograđanima.

Takvim, pa i vanrednim turama pod Tašmajdanim prethodilo je istraživanje. Vrata podzemlja hrabro je otvorio kada je zajedno sa speleolozima istraživao kutke u koje se do tada niko nije usuđivao da uđe. Sve to opisano je u dokumentarnoj knjizi Beograd ispod Beograda.

Priča na svakom koraku

Gotovo da nema objekta pored kog smo prošli u šetnji, a da nije mogao kraj njega da zastane i ispriča priču, pa još i da nastavi dalje, povezujući razne epohe. Analizira način razmišljanja Rimljana, Austrijanca, Turaka, Srba...

- I oni koji nas ne vole, poput "Enciklopedije Britanike" nabrojaće čak 115 bitaka koje su vođene oko ovog grada. Možda, zbog svojih geostrateških ili kakvih-god ambicija moćnici sa svih strana planete imaju potrebu da nipodaštavaju Beograd i njegovu prošlost, ali i sama tolika pažnja govori o njegovoj suštinskoj važnosti. Ovde je Vinča, rodno mesto urbane Evrope. Prvo urbano naselje Starog kontinenta. I svaki trag u Beogradu vodi vas čak dva milenijuma unazad. Ako uzmete u obzir Vinčansku kulturu, onda i mnogo milenijuma više - priča Nikolić.

Da li je teško? Neke priče se same nameću, pričaju ih ljudi, posetioci, obraćaju mu se čitaoci. A za neke je potrebno vreme, listanje arhiva i istraživanje istorije.

- Nevažna je razlika. Neke priče prosto "izlet" pred autora i on ne može da ih ne vidi. Za druge je, opet, potreban veliki trud, kako bi autor došao do svih njihovih detalja. Pa ipak, kada se na kraju uobliči celina, nemate utisak da vam je nešto bilo naročito teško. Rezultat lako "spere" sve utiske napora koji je prethodio. Beograđani mi beskrajno pomažu, pa zato za većinu svojih knjiga i kažem da nisu moje nego "beogradske"- Da sam ih pisao zajedno sa sugrađanima. Svako je imao nešto da dopriča. To jeste suština. Nije mi bilo važno da li negde stoji moje ime, već da čujem kako je neko prepričao priču, možda je čuo negde na tv, i rekao prijatelju: "Hej, čuo sam jednu odličnu pripovest, a nisam ni znao da je tako bilo..." Onda je moja misija ispunjena - zaključuje Nikolić.

Tura se završava u lagumu skrivenom u Karađorđevoj ulici.

U dvorištu gde gotovo niko ne zalazi kriju se ulazi u lagume, veštačke pećine koje su korišćene za skladištenje hrane i pića u vremenu kada u Beogradu nije sijala ni sijalica, a kamoli postojao uređaj za hlađenje.

Odmah ispod ostatka carinskog lifta, krije se lagum sastavljen iz nekoliko delova, a na kraju dolazimo do vinarije.

I to nije bio kraj. Uz belo vino, dok hvatamo predah, Nikolić je nastavio da priča beogradske, boemske priče...

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)