Ovo je hitan prijem u jednoj gradskoj bolnici: Jedni krkljaju, drugi plaču i prete jer čekaju satima

Svako od nas može da se nađe u ovakvoj situaciji

Devojka jedva drži podignutu glavu, bleda je i trese se, obliva je znoj i strepi da će ponovo da izgubi svest.

Ne, ona se ne nalazi u kolima hitne pomoći koja jure ka Urgentnom centru. Ona čeka u redu za hitan prijem u jednoj beogradskoj bolnici. Niko od lekara neće istrčati, opipati joj puls, izmeriti pritisak, dati injekciju.

Preporučujemo

Mora da čeka red, a gužva u dežurnoj bolnici se formira još od jutros... Čekaju ljudi koji se jednako plaše za svoj život, koji ne znaju ni da li su upravo možda doživeli moždani ili srčani udar. Njihovi najbliži mogu samo da ih gledaju i mole se da prežive, usred bolnice, ispred ordinacije.

Uplašena devojka gleda u čoveka koji leži, težak srčani bolesnik, grudi su mu mokre, i tako je već čitava dva sata...

Tako izgleda jedan običan dan u poznatoj beogradskoj bolnici, a ovu priču nam je ispričao Dušan Ivković, čija je devojka, koja ima svega 25 godina, danas iznenada pala u nesvest. Očekivao je da će doći hitna pomoć, pregledati je, umiriti. Ali stvari kod nas ne funkcionišu tako.

- Kupovali smo namirnice za ručak, a njoj odjednom počinje da se vrti u glavi. Nastavljamo, misleći da nije ništa strašno, ali ona počinje da se preznojava, drhti i bez svesti pada na pod. Ljudi pritrčavaju, ja zovem hitnu pomoć... "Ma to nije ništa, kad dođe sebi, vodite je u dežurnu bolnicu" rekli su mi - priča Dušan.

I tada on, u strahu za svoju devojku, potresen seda za volan i stiže u bolnicu. Niko ne trči da joj pomogne.

- Unosim je na rukama u hitan prijem, povratila joj se svest, ali obliva je znoj i drhti. Kažu da čekamo ispred sobe 3. A ispred sobe 3 red, kao u vreme inflacije - priča Dušan.

Tri je popodne, jedna žena sa majkom čeka još od 10. Ljudi su izbezumljeni, uplašeni. Bolesni stenju, neko jedva diše, neko kuka, a njihovi najbliži na trenutke gube razum i strpljenje. Nastaje svađa, vika, dreka, a lekari su na to verovatno naučili. Oni ne mogu da rade brže, jednostavno, pričaju, nema ih dovoljno.

- "Ja sam došao u podne, srčani sam bolesnik i steže me grudni koš. Ne mogu lepo da dišem, još čekam" pričao je jedan gospodin koji je izgledao kao da je spreman i da se fizički obračuna - kaže Dušan.

Strpljenje izdaje i ženu koja je gledala svog supruga dok bespomoćno savijen sedi, jedva diše, krljla. Već su ih odbili u jednoj bolnici. Ona plače.

A gospođu čiji je muž ležao na pokretnom krevetu, mokar, savladava bes. Hodnikom odjekuje "Ima dva baj pasa, težak bolesnik, držite ga satima u hodniku, je l' ste vi normalni? Je l' treba ljudi da počnu da umiru po hodnicima?" vikala je ona, priča Dušan, a onda su se vrata otvorila i bolesnik je ušao.

Na kraju, i on sam je izgubio strpljenje. Njegova devojka ušla je "preko reda". U hodniku počinje da vlada zakon jačeg.

Lekari su bili ljubazni, dobila je infuziju, pritisak joj je veoma nizak.

"Rade samo dva lekara, a kada smo dežurni i za ovoliki broj pacijenata neopphodno ih je makar 7. Upišite sva nezadovoljstva u knjigu", poručila je sestra.

Plač, krlkljanje, stenjanje, i vika, dreka, pretnje - tako zapravo izgleda dan u jednoj hitnoj službi poznate beogradske bolnice, a u situaciji da u tom hodniku užasa čeka svoj red na hitan prijemm, može doći baš svako od nas.

(M. B.)