Žena je vikala i molila na peronu Beogradske autobuske stanice: Zovite vozača, imam nešto da mu dam

Potom je kucala na staklenu ogradu perona, a sve kako bi ga dozvala

Spora pošta, brza pošta, paketi, pisma, privatna dostava, kurirska služba... ništa to ne znači našim ljudima kad imaju autobus, vozača i prednje sedište rezervisano za kojekakve kese, a gepek za čitav prtljag sedmodnevne mamine kuhinje nekom studentu u Beogradu.

"Molim vas, molim vas, pozovite vozača za Istočno Sarajevo. Imam nešto da mu predam", kucala je na stanklenu odgradu perona jedna žena na BAS.

Preporučujemo

Ovaj događaj se desio pre nekoliko dana, a zabeležio ga je naš reporter.

Autobus očigledno samo što nije krenuo, nervoza je rasla, kucala je sve jače i uspinjala se na prste ne bi li ga dozvala.

Konačno, iza zamućenog stakla pojavila se silueta vozača.

"Šta šaljete?" upita je.

Ali, tu je nastao problem, ona bi da pošalje lekove. A lekovi, granica, carina, baš i ne idu zajedno. Međutim, nije reč o pravim lekovima, već nekim pomagalima koja nisu problematična za granicu...

Nije vozaču bilo lako da odbije "na keca" prenos ovog paketa, pa je tražio od žene da ga otvori.

Ona je to i učinila, sve se zakomplikovalo, bilo je još mnogo dozivanja, gledanja, uspinjanja na prste i prebacivanja ručice preko stakla.

Konačno, primopredaja je obavljena. Bez plaćanja peronske karte, carine, poštarine, samo onaj dobar stari džeparac za vozača.

(M. B.)