Milorad je na ovom mestu u Siminoj ulici ubio ženu pred ćerkicom (6): Na suđenju je isplivala njegova mračna tajna

Zločin se desio 22. juna 1968.

Na pločniku u Siminoj ulici pregazio sam jednu mermernu ploču - polomljenu, staru i sa jedva čitljivim ćiriličnim natpisom. Spominje se jedna žena neobičnog imena Mirosanda...

Baš tu, prolivena je njena krv 1968. godine, dok je ulicom odzvanjao vrisak šestogodišnje ćerke koju je držala za ruku.

Preporučujemo

Ubijena je samo zato što je rekla "ne" pohotnom penzioneru, bivšem pripadniku Narodne milicije Miloradu Goluboviću. Frustriran, ljubomoran i vođen seksualnim nagonom prema Mirosandi Satarić, kasirki iz samoposluge, presudio joj je revolverom, dok je šetala za ruku svoju šestogodišnju ćerku.

Devojčica je ostala bez majke baš u godinama kada se psihički formirala. Njena ličnost ostala je natopljena slikama krvave majke koja pored nje ispušta poslednji dah. Žena koja je njoj bila najveći zaštitinik pala je, ubijena je.

Narod se sigurno okupio, trebalo je smiriti dete, sakriti telo. Ubistvo usred bela dana, i to jedne obične žene, kasirke podiglo je Dorćol i čitav Beograd na noge.

Danas o svemu svedoči samo hladna, mermerna i polomljena tabla.

"Žene, ljudi i deco, ovde je 22. juna 1968. godine revolverskim kuršumima izrešetano telo nedužne, čestite i dobre žene i majke, Mirosande Satarić, na očigled njene male ćerkice. Svoj mladi život žrtvovala je braneći svoju čast i poštenje. 8. mart 1970. godine Obeležje se stavlja na inicijativu 48 radnih kolektiva grada Beograda".

Ova tabla je do pre skoro dve decenije stajala na zgradi u Siminoj 1, a onda premeštena na pločnik, posle renoviranja zgrade.

Na suđenju su isplivali stravični detalji o ubici, koji je osuđen na smrt (Okružni sud u Beogradu potom je zamenio smrtnu kaznu kaznom dvadesetogodišnjeg zatvora).

Naime, ne samo da se nije kajao za svoj zločin, već ga nije ni razumeo. On je sebe smatrao velikim patriotom, narodnim milicionerom koji je mnogo uradio za državu, pa čak iz zatvora tražio da ga puste na slobodu. "Pohvalio" se da je ubio između 500 i 1.000 ljudi. On je bio profesionalni egzekutor, dželat koji je ubijao narodne neprijatelje što samostalno, što u streljačkim vodovima.

A onda, njega hapse i njemu prete streljanjem. Organizuju suđenje zbog smaknuća žene koja mu se usprotivila, to nazivaju gnusnim i strašnim činom, a njegove "zasluge" više niko ne spominje.

Kao da nije shvatio da su te zasluge, zapravo, samo deo jedne istorije o kojoj se posle rata nije ni smelo govoriti. To je tajna skrivena u knjigama streljanih i suzama potomaka koji su morali da ćute i otpočnu novi život u novoj državi.

Njegov branilac, Filota Fila, izneo je jednu psihološku pozadinu ovog čina. Detalje ovog procesa izneo je u knjizi "Protiv smrtne kazne" iz 1981. godine.

"Golubović je kao profesionalni izvršilac učestvovao u obavljanju nekoliko stotina smrtnih kazni, i to je kod njega dovelo ne samo do trajne traume već i do potpunog gubitka normalnog ponašanja".

Prema Fili, Golubović je svoju žrtvu "ubio hladnokrvno i kao sa nekim pravom, a na suđenju se držao izvan svih normi. Nije se kajao ni pokušavao da ma čim objasni svoj postupak. Čak je smatrao da je njegovo pravo da ubije ženu koja ga je odbila. (...) Golubović jednostavno nije bio u stanju da oceni šta je pravda a šta njegovo pravo".

(M. Beljan)