Engleski pesnik tvorac najlepših reči o Beogradu koje ste ikada čuli: Kako pokušava da objasni esenciju naše prestonice

„Mislim da je Beograd mesto koje ti ili pruži vrlo malo ili te navuče za ceo život, a između ta dva ekstrema — ništa. Ovde u Engleskoj, koliko god pokušavao da objasnim da sebe ubrajam u drugu od ove dve kategorije, prosto ne znam odakle da počnem. Pojednostavljivanje počinje da se oblikuje na mom jeziku, kao ’Postoji neka posebna vrsta energije tamo’, ili ’Ima nečega određenog u vazduhu’, ili ’Nije do arhitekture, vidite, već do ljudi’“, napisao je, između ostalog, engleski pesnik Ričard Berengarten o našem glavnom gradu

Engleski pisac i pesnik Ričard Berengarten, poznat i po prezimenu Berns, rođen je u ratnom Londonu 1943. godine u porodici jevrejskih imigranata koji su izbegli od nacističkog terora. Svoju prvu priču je objavio već sa šesnaest godina, a njegove pesme i zbirke poezije prevedene su do sada na osamdeset pet jezika.

Kod nas je najpoznatija njegova pesma „Plavi leptir“ (proslavljena prevodima Danila Kiša i Ivana Lalića), koja se nalazi u istoimenoj zbirci, koja je deo „Balkanske trilogije“.

Preporučujemo

Nastala u blesku inspiracije: dok je 1985. godine čekao u redu da uđe u Spomen-park „Kragujevački oktobar“, odnosno Šumarice, jedan plavi leptir mu je sleteo na ruku kojom piše i doneo prosvetljenje, iz kojeg je nastala snažna pesma o njemu samom, njegovom jevrejskom poreklu, stradanju, i dubokoj vezi sa streljanim ljudima i đacima u Kragujevcu, zbog koje ga je taj grad proglasio svojim počasnim građaninom.

Kao pravi kosmopolita („Radije bih sebe smatrao evropskim pesnikom koji piše na engleskom nego ’engleskim’ pesnikom“), pored Ujedinjenog Kraljevstva, živeo je i radio u Italiji, Grčkoj, Americi — i Jugoslaviji!

U našu ondašnju zemlju se zaljubio, i neopterećen njenim unutrašnjim i iracionalnim razmiricama prevodio ravnopravno srpsku, hrvatsku i makedonsku poeziju i prozu, kao uostalom i grčku, francusku i italijansku. Ali u jedan grad Jugoslavije posebno se zaljubio: onaj glavni. Iz pokušaja da artikuliše svoju ljubav i privrženost njemu, nastala je ova „Beleška o Beogradu“, koja je neposredni povod pisanja ovog teksta.

U njoj kaže sledeće: „Ljubav prema osobi ili mestu može biti povučena i stidljiva ili glasna i napadna, ali u nju nikad nije moguće proniknuti. Ako su neki gradovi sjajni i impozantni zbog svog držanja i rezervisanosti, a drugi glamurozni i mameći zato što su brzi i drečeći, posebni karakter Beograda nije uopšte obeležen takvim odlikama — ili barem, ne Beograda koji ja poznajem.

Pored Londona, u kom sam rođen, i Kembridža, u kom živim, Beograd je moj omiljeni grad na svetu. Mojim prijateljima u Engleskoj i drugde koji ne poznaju taj grad teško je da to razumeju. Napokon, među evropskim prestonicama, Beograd nikada nije bio ni na čijoj listi najvećih turističkih atrakcija. I tačno je da je zagađen, otrcan i propao.

A ipak, za mene taj grad poseduje jedinstveni intimni kvalitet, i premda verujem da je taj kvalitet spreman da se otvori i podeli sa posetiocem, sigurno nije svako ko dođe sa strane prijemčiv za njega ili čak sposoban da ga prepozna. Mislim da je Beograd mesto koje ti ili pruži vrlo malo ili te navuče za ceo život, a između ta dva ekstrema — ništa.

Ovde u Engleskoj, koliko god pokušavao da objasnim da sebe ubrajam u drugu od ove dve kategorije, prosto ne znam odakle da počnem. Pojednostavljivanje počinje da se oblikuje na mom jeziku, kao „Postoji neka posebna vrsta energije tamo“, ili „Ima nečega određenog u vazduhu“, ili „Nije do arhitekture, vidite, već do ljudi“.

Ali komentari ove vrste, čak i ako su tačni, nikada ne mogu pogoditi suštinu. Sve što pouzdano znam je da su vremena koje sam proveo u Beogradu bila vesela, silna i puna značenja za mene. U drugim prestonicama, književnici znaju biti hladni i naduveni, ali kao redovni gost Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, uvek sam osećao da sam okružen dobrodošlim i ugodnim prihvatanjem.

Moje prvo stvarno upoznavanje sa tim gradom odigralo se upravo tokom jednog od ovih susreta, 1982. Sećam se da sam tada pomislio, „Ko su ovi zapanjujući ljudi, i kako je moguće da ih ranije nisam otkrio?...“

(P. L. / Izvor: Jelena Živković, Instagram/belgrade_photo_history)