Roditelji su ga ostavili u Beogradu jer je bolestan... voleli bi i da je mrtav. Sada se vraća u zavičaj, a i dalje priča da je njegova majka divna

Homajoun (26) o majci ima samo reči hvale, a ona ne želi više da ga vidi

Svaki put kada bi me video, ovaj momak bi me srdačno pozdravio, nasmejao se i nekako blentavo šmekerski zabacio glavu. A nije znao kako se zovem, ni ko sam. Ne govori srpski, ni engleski. Znao je samo da sam član neke dobre ekipe, ekipe koja će mu pomoći da konačno izađe iz pakla u koji su ga ubacili njegovi roditelji.

Oni bi želeli da je on, Homajoun, mrtav. Makar za njih. Zato su pre više od godinu dana došli u Srbiju iz Irana, ostavili ga samog u nepoznatoj zemlji, uništili njegov pasoš i pobegli.

Preporučujemo

On nije dete, ima dva metra i oko 26 godina. Ali dete je u duši, mladić sa posebnim potrebama, neobičnog ponašanja, ali velikog srca. Ostao je zarobljen u nepoznatoj zemlji, u kampu sa migrantima među kojima je, zapravo, bio jedini čovek koji želi nazad.

Homajoun, dečko za glavu viši od prosečnog Srbina, znao je da zaplače, da doziva svoju majku i oca, da rida za domovinom. Nije čuo, sve dok u Srbiji, pre nekoliko nedelja nije dobio slušni aparat. Malo ko je mogao njega da čuje. U masi migranata koji dolaze i odlaze, samo sa znanjem persijskog jezika, on je teško mogao da pronađe druga. 

Pre skoro dva meseca Telegraf je prvi objavio priču o tom momku koji luta beogradskim ulicama, plače i doziva roditelje. Ljudi su u trolejbusu okretali glavu od njega, jer ko je on? Nemi stranac, psihijatrijski slučaj koji je krenuo negde ka Dedinju, možda u bolnicu... A išao je u ambasadu svoje zemlje da moli za pomoć.

Čim smo objavili tekst i sami smo dobili poziv ambasade. U jednom diplomatskom razgovoru tvrdili su da su posle prvog njihovog obraćanja nekako uspeli da mu potvrde identitet i da su spremili putni list sa kojim će moći natrag kući. Ali... kako su rekli, oni ne mogu da ga nateraju na to. Mora da dođe sam ili da ga neko dovede.

I tu se zamotalo birokratsko klupko, pa je papir čekao Homajouna skoro dva meseca. Ko će da mu kupi kartu, ko će da putuje njim u Iran, ko će da ga dočeka na aerodromu i gde će uopšte biti smešten, kada ga roditelji već ne žele. Sva ta pitanja niko nije mogo da reši odjednom. I tako su održavani sastanci, svi su nešto radili, ali su uvek nailazili na probleme. Problemi, problemi, a nigde rešenja. A delovalo je tako lako - uzeti papir iz ambasade, kupiti kartu u jednom pravcu i poslati dečka u njegovu državu.

A onda se pojavila Tanaz Kamea (Tannaz Khamea), iranska novinarka iz Ujedinjenog Kraljevstva, koja je sa svojom ekipom televizije Iran International za pet dana odradila ceo posao. Odvela je momka u ambasadu, uzeli su papir, kupili su mu kartu i našli smeštaj u Iranu.

Odsečna i konkretna, Tanaz je uzela Homajouna za ruku i raspetljala birokratski čvor. Na kraju, Homajoun je dobio od ambasade potreban papir, ali i novac za kartu.

I on više nije bio onaj veliki dečak koji tumara pognute glave, uplašen i izneveren. Ugledao sam ga po prvi put lepo, od glave do pete, ispred ambasade sa Tanaz, dok sam stajao iza snimatelja Iran Internešenela.

Bio je presrećan, strpljiv, grlio se i pozdravljao sa svima u kojima je video prijatelje, izbavitelje. Zajedno sa Tanaz ušao je u ambasadu i posle nešto više od pola sata oboje su izašli sa osmehom. "Dobili smo papir".

Pomislio sam da je sramota da za rešenje tako jednostavnog problema, za podizanje pasoša i kupovine karte za bolesnog dečka, u Srbiju mora da dođe neko iz Engleske.

I pitam se kako je moguće da neko ostavi svoje dete sa posebnim potrebama u stranoj državi i da za to ne snosi ama baš nikakve posledice u svojoj.

"MOJA MAJKA JE DIVNA OSOBA"

Ekipa televizije okupila je sve sa kojima je sarađivala u Srbiji u jednom persijskom restoranu u Beogradu. I naravno, tu je bio Homajoun. Konačno, posle više od godine dana, dobio je pravu pažnju, punu podršku i neko je samo zbog njega organizovao večeru u restoranu.

Sedeo je pored Tanez, ovoga puta pomalo ćutljiv, možda zabrinut. Kažu, i kad progovori, spominje porodicu. Njegova mama je, pričao je, divna žena i mnogo je voli. A nedostaje mu i brat.

A u njegovim očima kao da su se borili nada i strah, dok je uzbuđenje ostajalo skriveno negde u senci te čudnovate igre.

Pa ipak, osmehnuo mi se kada me je video da sedam za sto iako verovatno i ne pamti moj lik, a pri odlasku se učtivo rukovao. Sunarodnici - Tanaz i ekipa televizije su ga bodrili, a on bi im pružio zagrljaj.

Pored njega sedeo je i njegov cimer iz centra u Krnjači. Znao je da se više nikada neće videti. Zagrlio ga je i prijateljski su se pomilovali glavom o glavu.

Čini se da je pažnja sve što mu treba sa bi bio miran i srećan. Ali, potrebna mu je i stalna lekarska pomoć i terapija. Jer, njegovo stanje i situacija u kojoj se našao nekada su radnicima Komesarijata za izbeglice u Krnjači, a prethodno i u Principovcu, zadavali i te kako velike probleme.

Oni su se i borili da mu pruže pažnju i oslonac, pomognu da pregrmi samoću i tugu, a zbog svog stanja od Centra za socijalni rad dobio je i staratelja, kao i lekarsku pomoć.

Plan je da se, kada dođe u Iran, Homajoun smesti u jednu privatnu ustanovu, koja ima bazen, prelepu baštu i sve uslove za boravak ljudi kao što je on. Imaće negu uz koju će premosti ne samo svoje mentalne smetnje, već i neizmernu tugu za roditeljima, osećaj da je ostavljen i pitanje na koje niko neće moći da mu odgovori - zašto se to desilo.

Nedostajaće mu pas Šorti, ljubimac iz Krnjače za kojeg se toliko vezao da ga je često vodio u svoju sobu i poželeo da ga vodi u Iran.

Pre odlaska na put Homajoun je spremio patike za svog starog prijatelja iz Teherana, koji će ga dočekati na aerodromu i odvesti tamo gde treba. 

MAJKA: "NE ŽELIMO GA"

Tanaz je još pre dolaska u Srbiju kontakitala njegove roditelje, ali oni su rekli da ne žele da prihvate sina.

U posetu njegovoj porodici zaputio se jedan Iranac, upućen u slučaj, koji je pokušao da razgovara sa majkom. Plakala je, ali rekla je da ga ne žele, da je sa njim gotovo, prepričala nam je Tanaz.

Navodno, toliko su siromašni da nisu mogli da mu obezbede lečenje. Odlučili su zato da ga ostave i zaborave. On je za njih mrtav, ali im ni za mrvu nije uskratio ljubav.

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)