Deset godina Euromodul kontejnera za život koji su se ljudima pretvorili u pakao: Vapaj očajnih stanara koje niko ne čuje, iz firme danima ćute (VIDEO) (FOTO)

Ni deceniju nisu izdržali "objekti" firme koji je trebalo da omoguće bolji život romskih porodica. Ono što smo tamo zatekli je blago reći katastrofa. Firma koja je napravila "izdržljive" stanove ne ume da odgovori danima Telegrafu

Kijevo, mesto skriveno između Rakovice i Petlovog brda, krije jedno neverovatno naselje sačinjeno od kontejnera! U 21. veku čitave porodice spakovane su u sterilne bele limene kutije, svaka veličine jedne omanje sobe.

Neko je rešio da problem socijalnog zbrinjavanja reši na ekspresni način i nabavio tridesetak kontejnera proizvođača "Euromodul", kako bi ih pretvorio u "stanove" za raseljene porodice. Ali, ovaj proizvod liči na sve sem na dom dostojan čoveka - to su limene kutije, kontejneri, mesto gde se jedva diše.

Osim u Kijevu, kontejneri su 2009. postavljeni na još nekoliko lokacija u gradu i od tada oni su predstavljani kao humani i uslovni smeštaj za ljude koji su živeli ispod Gazele, kod Belvila i u drugim nehigijenskim naseljima.

A oni, nemajući kud, pristali su na uslove koji liče na sve sem na život dostojan čoveka.

U ove "kutije šibica" oni su spakovali sve što imaju. Dok smo kročili unutra, pridržavajući se za tanka bela vrata, čitav kontejner se zatresao. Lim, nekakva izolacija između i plastična obloga iznutra, odaju utisak da je prostor hermetički zatvoren.

Unutra se nalazi sve što možete videti u bilo kom stanu, ali na jednom mestu, u jednoj, duguljastoj prostoriji na čijem kraju se nalazi prozor.

U toj jednoj kutiji smeštena je pećnica, frižider, po kutijama poređana je hrana, iznad njih improvizovani ormari sa odećom, u uglu stoji obuća, a iznad šporeta šamponi, sapuni, pene za brijanje. Krevet je jedan, obično ga dele supružnici, ili majka i ćerka, otac i sin...

Tu je baš sve osim - kupatila.

Toaleti su takođe u kontejnerima, koji se ne mogu nazvati drugačije do poljski WC. Bez kanalizacije, voda se sliva niz brdašce na kojem su naređani. Tu postoji i nekakav tuš, mali lavabo, čučavac. A iza rupe - svetlost dana.

I to je samo prvi, spoljašnji utisak cele ove priče sa eksperimentom zvanom život u kontejnerima. A ovako izgleda svakodnevica porodica koje nemaju drugi izbor.

"BUBA MI JE UŠLA U UHO, POLA SU IZVADILI"

Jedna buba migolji po zidu, druga po hlebu, treća je već na nozi... Od njih, kažu, ne mogu da žive. Pošto su kontejneri postavljeni gotovo na zemlju, a bubice su pronašle svaki mogući otvor da se uvuku u "tople domove".

Tačnije, sparne i zagušljive domove gde mogu i da se greju i da se hrane.

- Pre neki dan mi je ušla buba u uvo. Jedva sam izvadio, išao sam u Urgentni centar i pola nisu izvadili... To su baba rusi, one velike, ima i zelene... Borimo se sa bubeta, ali ne vredi. Prskamo, ali nije to to, ne možeš da gi ubiješ, oni se kote - jedna buba može da napravi 50 komada i to ti je teško. Idu u hranu, u 'leba, u televizor, idu sve po nogama, po rukama, brate znaš kako to, samo miliju, miliju - pričao nam je Milan Stanković, koji u kontejneru živi sa suprugom Zoricom.

Kažu, dobro je kad nisu na ulici, ali imaju astmu i veoma im je teško da žive u takvim uslovima.

Jer, čim padne kiša, čim se uključi peć, stvara se kondenz, a vazduh postaje težak.

- Ovde je gore nego zatvor - kazao je.

"OVO JE KONZERVA"

U svakoj limenoj kutiji upaljena je poneka kvarcna grejalica. Čim se isključi, postane hladno. Kada se uključi, onda je toplo. Ako se otvore vrata, opet se ljudi smrzavaju.

- Ovo je konzerva, obložena nekim azbestom, leti su temperature unutra i do 36 stepeni, tako da je neizdrživo. Morate tražiti hlad i doći tek popodne, predveče kući posle 6 ili 7 sati popodne, otvoriti vrata i to je još pola sata pakao unutra - priča Dragan Momčilović.

Hrana mu je pored kreveta, a odmah pored glave televizor. Leži, teško je povredio kičmu. Kad treba da pozove lekara, uvek se pita da li će toga dana doći. Jer, dešava se da na poziv ne odgovore ili se kasnije izvinjavaju. Niko nije rad da se zavlači u limeno naselje.

- Bilo je i požara, uglavnom zbog instalacija. Ovo brzo gori, može da izgori za deset minuta. Za poslednje tri godine bilo je četiri požara - priseća se Dragan.

"DECA SU NAM UVEK BOLESNA"

Gordana Memetović živela je u Rakovici, gde je rodila sina Dušana. Kada joj je poplava uništila kuću, a plafon umalo ubio nju i dete, preselila se sa suprugom Afrimom Zaćirijem u limeno naselje. Gotovo da su se pokajali. Baš tu gde su smešteni sliva se kanalizacija. Sve je mokro.

- Ovde je veoma težak život. Dete mi je non-stop bolesno, on vuče u sebe ovu vlagu. Ovde smrdi, katastrofa je kad je jaka vrućina. Nismo navikli na taj lim, paru i kondenzaciju kad se kuva. To je zaparina, to se sve znoji, kao da je kiša unutra kaplje - priča Gordana, čiji je stariji sin slep i živi sa njima.

Dušanov otac Afrim samo sleže ramenima.

- Ovo je bedno šta živimo u ovom limu, u ovom kontejneru, ja ne živim u kući, ja živim u kontejneru! Sam bih napravio bolju baraku nego što je ovo. Kad se napravi od drveta i kartona unutra makar ima vazduha. Ovde ne možes tepih da staviš, dete da se izigra, nemaš nikakav život da liči na čoveka. Ne razumem ovo, da nam izađe neko u susret, da živimo neki normalan život - očajan je Afrim.

"PACOVI PROBIJAJU LIM"

Da bi se zaštitili od pacova koji su glodali i probijali kontejnere, ljudi su se dovijali. Krpili su rupe, stavljali staklo, pokrivali rupe krevetima...

- Pacov probije, ovde je samo ploča. A tu mi dete spava - priča Afrim.

Njegova supruga kaže da leti ne sme da promoli napolje u strahu od zmija i štetočina.

- Pacove imaš kakve 'oćeš, ovolike velike, katastrofa! Ja leti nisam mogla napolje da izađem, prvi mrak što padne oni uđu unutra, ja sam crkla od straha, veruj mi, unutra uđu i to po 3, 4, 5, a ovako samo šetaju ispred kontejnera preko 15 njih bude - priča Gordana.

TRENUTAK VESELJA

Nije sve tako sumorno u ovom naselju. Dok smo obilazili gomile smeća i posmatrali usamljenog dečaka koji šutira loptu po bari, začuli smo glasnu muziku. Kažu, tamo je jedna stanarka postala baba.

Pokucamo na njena vrata, otvara nam dečak od oko 14 godina i kaže "To je moja mama".

U čistom i urednom kutku na crvenom krevetu je sedela Sanja Etemi. Doterivala se gledajući u ogledalo i začudila se kad nas je ugledala.

- Prvi put sam postala baka sa 39 godina. Porodila mi se erka koja ima 17 godina. Ne mogu da opišem koji je to doživljaj, koja je to sreća - pričala je Sanja.

Objasnila nam je da će da se slavi sve dok beba ne stigne iz porodilišta, takav je običaj, okupi se komšiluk, ko kod ima volje da dođe na čast.

Ali, sa srećom ide i briga. Dete treba dovesti u limeno naselje.

- Brinem se radi higijene najviše. Prvo, mi nemamo najosnovnije, nemamo ni vodu kako treba, nemamo kupatilo, bar moja porodica, nemamo vruće vode... To je užas. Onda, moramo da otvorimo vrata, prozore, katastrofa je kad je vruće... Bube na sve strane ima, a čim zatvoriš malo više vrata onda smrdi unutra od vlage - priča Sanja.

Na zidu zalepljene su slike ćerke. Jednoga dana možda će sa ćerkom i unukom Matejom izaći iz naselja koje više liči na logor nego na smeštaj za ljude.

"EUROMODUL" NA SVAKOM ULAZU

Firma koja je ove kontejnere pravila, "Euromodul", ostavila je svoje nalepnice iznad svakih vrata.

Kada smo ih nakon deset godina upitali koji je rok trajanja ovih privremenih objekata, kao i da li su oni uopšte namenjeni 24-oročasovnom boravku ljudi u njima, nismo dobili odgovor.

Da li oni koji su projektovali limene kuće shvataju koliko je teško boraviti u njima i da li bi oni koji su ovaj sistem socijalnog zbrinjavanja osmislili bili u stanju da u kontejneru provedu makar jednu noć?

(M. Beljan)