Da li je ovaj pesnik bio najveći frajer u Beogradu u svoje vreme? Na Kalemegdanu za to postoji živi dokaz

Beogradske devojke imale su razlog za naklonost prema mladom i prerano preminulom pesniku

Park Kalemegdan krasi veći broj bista znamenitih Srba. One su većih i manjih dimenzija, oplemenjuju park, ali retko ko zastane i pročita imena ispod njih.

Ali, neka vam ova priča bude povod da malo zastanete i bolje pogledate spomenike pored kojih prolazite.

Preporučujemo

Pesnik Vojislav Ilić preminuo je mlad, sa svega 34 godine, a bio je Beograđanin. Međutim, sa svojim prodornim pogledom i uglađenim brkovima on je bio pravi ondašnji frajer.

I ne čudi, stoga, da su mu spomenik 1903. podigle devojke, tačnije Odbor beogradskih devojaka.

Čitav život bio je bolešljiv, odustao je od školovanja zbog slabog uspeha, ali je poznavao mnoge intelektualce i rado slušao predavanja na Velikoj školi. Bio je i korektor u državnoj štampariji, pa čak i učitelj.

Učestvovao je i u bugarskom ratu, a po sopstvenoj želji bio je kratko vreme, dok mu je zdravlje to dozvoljavalo, vicekonzul u Prištini.

Poznavao je i Đuru Jakšića, a jednu od njegovih ćerki je i oženio.

Danas, ova bista u punom sjaju krasi Kalemegdan i podseća nas na čoveka koji je voleo Beograd i kojeg su, očito, volele žene. A živeo je u pretprošlom veku (1860-1894).

Kako se navodi na sajtu Beogradske tvrđave spomenik je rad vajara Jovana Pešića. Vojislav Ilić (1860–1894) pesnik, potomak čuvene beogradske porodice. Začetnik je moderne lirike u srpskoj književnosti. Beogradu je posvetio pesmu Nad Beogradom. Pesma Glasnik slobode govori o tamnovanju Rige od Fere u Kuli Nebojša.

Ovo je jedna od njegovih pesama posvećenih Beogradu: "Nad Beogradom"

Spomeniče nemi prohujalih dana,

zašto ti je čelo sumorno i tavno?

Da l' se sećaš, možda, krvavih megdana,

što digoše u zrak tvoje ime slavno?

Il' grobove brojiš tuđinskih sinova,

što padoše redom pod zidine tvoje,

- zaneseni čarom osvajačkih snova

daleko od krila domovine svoje?

Jest, i sada često, kad te kroz noć gledam,

ukažu se ljudske gorostasne seni:

s razmrskanim grud'ma, sa čelima bledim,

i usnama hladnim u krvavoj peni...

I ja slušam šapat nepojmljivog zbora,

šapat koji tiho umire i tone...

To je, možda, izraz dubokoga bola?

To su, možda, reči koje kletvom zvone?

O, koliko snova, nadanja i muka

zariveno leži u kamenju tvome,

što ih sruši smrti oružana ruka

u danima slave, u pomamu svome!

I ti jošte živiš!... Tvoju sedu glavu

ne položi u grob tako burno vreme!

Možda čekaš snova poništenu slavu,

taj bleđani prizrak budućnosti neme?

(M. B.)