Događaj koji je šokirao Rakovicu: Prevareni muž Sava spaljivao posteljinu i nameštaj ispred kuće

Beograd možda nikada nije posvedočio jedinstvenijoj reakciji na ženino neverstvo, od onoga što je izvesni Sava Milenković, „frezer u fabrici aeroplanskih motora u Rakovici, sa stanom u kući pisara Timotijevića“, izveo 14. septembra 1930. godine

Od kako postoje brakovi, postoje i neverstva. Čak, pošto je institucija braka mlađa od pukih seksualnih i ljubavnih veza između muškaraca i žena, neverstvo je starije od braka. Nekada, kada zakon nije dozvoljavao razvod, dugotrajne vanbračne afere bile su verovatno i češće nego što su danas, mada zbog nepostojanja ondašnjih studija o tome ne možemo sa sigurnošću govoriti.

Preporučujemo

Od idealizovanja prošlosti nema ništa, niti to ičemu vodi. Zapravo, što više čovek kopa po prošlosti, posebno po prošlosti sopstvenog naroda kojeg ponajbolje poznaje, sve jasnije vidi da se psihologija i temeljne društvene okolnosti i nisu nešto drastično izmenili, koliko se promenilo „pakovanje“ u kom živimo.

Muškarci su u prošlosti varali svoje žene, a i danas ih varaju, u jednakoj meri u kojoj su to radile i rade žene svojim muškarcima. Muškarci su možda čak i gori, utoliko pre što veliki broj njih u svojoj prevari ne vidi ništa loše, dok istovremeno u ženinoj vidi katastrofu i izdaju.

Pre devedeset godina, u onoj još uvek duboko patrijarhalnoj sredini, bila je retkost da žena kroz prozor poizbacuje sve stvari svog nevernog supruga. Bilo je još neuobičajenije da povređeni muž slično reaguje; da tuče i ubije, to su nažalost očekivali, kažnjavali žestoko takve prestupe ali ih očekivali, ali da uradi ono što je uradio jedan čovek u Rakovici 14. septembra 1930. godine — to im ne bi ni na pamet palo.

A ondašnji beogradski dnevnik „Vreme“ doneo je sutradan sledeću vest: „Juče po podne oko dva časa, u Rakovici, u kraju koji retko doživljuje senzacije, desilo se nešto što je izazvalo čitavu malu uzbunu.

Više železničke stanice, nedaleko od »Stare krečane«, dva žandarma terala su kroz šljivak jednog mlađeg čoveka. Mladić je zastajao i stalno se objašnjavao sa žandarmima, pa opet produžavao napred, vičući i mlatarajući rukama. Žandarmi su sa svoje strane takođe vikali, tako da se napravila velika galama. Stanovnici okolnih kuća gledali su radoznalo iz svojih dvorišta da vide šta se dogodilo.

Najzad, pošto su prešli preko jednog velikog potoka, žandarmi su uveli mladića u kuću Aleksandra Timotijevića, pisara Opštine kneževačke. Iz dvorišta Timotijevićevog dizao se mlaz gustog, crnog dima.

Kako se posle doznalo, mladić koga su žandarmi terali, Sava Milenković, frezer u fabrici aeroplanskih motora u Rakovici, sa stanom u kući pisara Timotijevića, uhvatio je bio svoju ženu u neverstvu, ali je ona uspela da pobegne sa ljubavnikom. Ogorčen, da bi »uništio svaki trag neverstva«, on je izneo sve posteljne i druge stvari u dvorište, naslagao ih na gomilu i zapalio.

Posle toga, uzeo je pušku i pošao da traži svoju ženu i njenog ljubavnika. U istom momentu, neko je obavestio žandarme, koji su brzo uspeli da uhvate Milenkovića, razoružaju ga i oteraju prvo kući, gde je pokazao neke isprave, a zatim u žandarmerijsku stanicu.

Milenković je rodom iz Šida, i po pričanju suseda, vrlo vredan i dobar čovek (susedi bukvalno uvek to kažu, čak i ako je neko serijski ubica; prim. nov). Bio je isto tako dobar suprug. Star je 30 godina. Sa ženom u Rakovici stanuje od pre godinu dana. Milenkovićev stan ostao je potpuno prazan, jer je on, ogorčen na nevernu ženu, zapalio sve svoje stvari, do poslednje.“

(P. L.)