Dočekala ga je u Prihvatilištu za decu i dala mu svoje papuče i jaknu: Imaju po 7 godina, a brinu jedno o drugom bolje nego njihovi roditelji (FOTO) (VIDEO)

Ova deca se ne razlikuju mnogo, osim po traumi koja ih je dovela u Prihvatilište

Ustali su u osam sati jutros. Najmlađi dečak, koji nema više od sedam godina, nije hteo da se odvoji od kreveta jer mu je, za razliku od onog na šta je navikao, danas bilo udobno i toplo. Imao je čime da se pokrije. Možda još bitnije, imao je nekoga da ga pokrije. Taj neko mu je prethodno napravio i doručak, okupao ga i obukao mu čistu garderobu. Privilegija, u kojoj ne uživa često.

Preporučujemo

Nije stigao na vreme da dobije novogodišnji paketić, ali mu je drugar, sa kojim deli krevet na sprat, dao polovinu svojih slatkiša. I zamolio ga da ostane sa njim. Iskreno, kako samo dete može. A nešto mlađa devojčica od njih, dala mu je papuče i jaknu. Na papučama je napisala i svoje ime. Nije mu bitno što nosi ženske stvari. Važno je da je u njima toplo.

Iako su se juče videli prvi put, danas već zajedno kite jelku, dele loptu i isprobavaju akrobacije. Oba dečaka žele da budu Džeki Čen. Raduje me kad vidim da ta deca dele sve, ono malo što imaju. I ne razlikuju se mnogo, osim što jedan od njih prosi na ulici i uglavnom spava na betonu na Slaviji, dok je drugi žrtva nasilja. Danas je sve to stavljeno po strani, i oni su samo deca.

Njih dvojica, kao i svi mi, imaju samo jedan život. S tim što je njihov ispunjen traumama. One splasnu samo kada neko vreme provedu u Prihvatilištu za decu, gde sam ih danas i upoznala. Svi su tu iz različitih razloga, ali uglavnom zato što njihovi roditelji ne znaju ili ne mogu da budu roditelji, pa im je lakše da decu daju drugima na čuvanje.

Priznajem, iznenađuje me njihova neposrednost i to što potpuno otvoreno razgovaraju o svom životu. Dok gleda u ono žensko ime na papučama, mališan mi objašnjava gde sve prosi i da bi voleo da ga posetim tamo. Ja ga, ipak, teram da mi obeća da neće bežati iz Prihvatilišta u kom ima sve na ulicu na kojoj nema ništa. Kada izgovori "obećavam", osećam to kao svoju malu pobedu.

I koliko god mi delovali srećno i bezbedno, znam da ih van ovih zidova čeka sve ono što ne biste poželeli detetu.

Na hodniku srećem grupu devojčica. Prosečno, nemaju više od 16 godina. Saznajem da su jednu od njih roditelji prodali za udaju odmah po rođenju, druga je bila žrtva one druge trgovine ljudima, treću je otac zlostavljao, a četvrta... Njenu situaciju čak ne mogu ni da opišem u jednoj rečenici.

Prosto rečeno, ona je dete imućnih roditelja intelektualaca, koji je ostavljaju u Prihvatilištu. I novogodišnje praznike će provesti u ovoj ustanovi jer majka i otac planiraju da odu bez nje na skijanje na Kopaonik.

Raduje me što nijedna od njih čak ni ne spušta pogled. Ima u ovoj deci želje za životom, više nego u nama razmaženima, koji imamo sve.

Pokazuju mi ponosno sobe u kojima spavaju i igračke kojima se svakodnevno zanimaju. Kada im pružim ruku na rastanku, zadržavaju me na sve načine. Jasno mi je da ovoj deci najviše od svega treba pažnja.

I dobijaju je, u ogromnim količinama, od stručni radnici koji provode vreme sa njima. One su im prijatelji i roditelji, ali ne oni roditelji koje već imaju i zbog kojih moraju da borave u Prihvatilištu. Po načinu na koji ih deca gledaju, jasno mi je da tu postoji posebna vrsta ljubavi.

Ova ustanova u Jove Ilića na Voždovcu radi 24 sata. Nije neuobičajena pojava da im dete stigne na vrata u pola noći. Na njima je tada da ih dočekaju raširenih ruku. Trenutni kapacitet Prihvatilišta je 16 kreveta. Prvi utisak koji imam kada uđem u zgradu je da joj treba renoviranje od poda do plafona. Ali me obraduje vest kada čujem da bi za dva meseca trebalo da se presele u novu zgradu na Zvezdari.

Teška srca zatvaram bela vrata za sobom dok ona dva dečaka ostaju u sobi. Obećala sam im da ću doći opet. Obećanje koje nameravam da ispunim. Kad bi samo i njihovi roditelji razmišljali tako.

Iz tople zgrade izlazim na sneg, držeći u ruci poklon koji su mi deca dala. Biće to jedan od onih poklona koji će u mnogim narednim godinama imati posebno mesto na mojoj novogodišnjoj jelki.

(J. Stakić/j.stakic@telegraf.rs)