Popio sam piće u "Alchajmer" kafeu u Beogradu: Tamo dolaze oni koji zaboravljaju, ali ja njih nikako ne mogu da zaboravim (FOTO) (VIDEO)

Kafić se nalazi na Bežanijskoj kosi, a otvara se jednom mesečno

Na jednom stolu poređani su šareni kvadratići, trouglići, kockice. Tu je i jedan drveni kalendar sa perlicama kojima označavate dan, mesec, godinu, godišnje doba... Loptice, igrice, patkice... Ovo nije reportaža iz vrtića.

Ovo je priča iz kafića. I to ne kafića za decu i roditelje.

"Alchajmer kafe" funkcioniše svakog poslednjeg petka u mesecu od 11 do 12.30 u sali za ručavanje Gerontološkog centra na Bežanijskoj kosi. Pošao sam da i ja popijem kafu sa terapeutima, doktorkom i ljupkim bakama i dekama. Ali, pre kafe, morali smo malo da vežbamo.

Cilj ovog projekta je, kako kažu u Gerontološkom centru, da se porodice i njihovi članovi upoznaju sa problemima koje nosi Alchajmerova bolest, da se na vreme prepoznaju simptomi i što pre krene sa lečenjem, jer, progres bolesti koji neminovno vodi do onog najtužnijeg stanja i te kako može da se uspori. A ove divne bake i deke uživaju kada neko sa njima radi, priča, smeje se i, na kraju, popije kaficu.

Pacijenti su počeli da se skupljaju. Među prvima ušao je Pera, sa svojom suprugom Brankom, koja mu je sada i staratelj. Odsečno mi je stegao šaku i potom seo.

Pera se malo nasmejao, a onda ćutke gledao u prazninu.

- Ovo je sad za njega promena sredine, malo mu treba da se navikne - kazala je terapeutkinja.

A Branka ga je odmah podstakla da se uključi.

- Hajde, Pero, kako ide ona naša himna? Kako pevamo ono 'Ti si, Kato, moje zlato'. Reci mi, Pero, ko su tebi cimeri u sobi? - ispitivala ga je Branka.

A on odgovara "Svi".

- Pa ko su to svi? Kako se zove onaj koji malo otvori usta dok spava i onaj pokretljivi? - upitala ga je.

"Dačo... Draško, Draško" odgovorio je on.

Na drugom stolu uveliko se bojilo. Kako pričaju terapeuti Danijela i Jasmina, teme radionica su sada Nova godina, pravljenje čestitiki i slanje unucima.

Neke čestitke su prava mala umetnička dela, a nekima je, ipak, malo teže i da oboje već nacrtane linije. Prišao sam jednoj ljupkoj bakici, koja ima čak 97 godina. Tu je bila i Jamina, ali i Ana, četiri godine mlađa korisnica Doma, koja je došla samo da pomaže.

- Anu svi zovu Majka Tereza, ona u Domu svima pomaže - kazala mi je terapeutkinja.

"Ovde oboj zeleno, to je list. Ne tu, ovde", pričala je Ana, dok je Jasmina pomagala sa druge strane da se cvetić oboji.

- Ma, ja sam trapađoza, ne mogu ja to, završite vi. Ja nikad nisam bila za crtanje, a deca mi baš lepo crtaju - polako je počela da odustaje.

Onda sam im se priključio, počeo sam da bojim jedan od listova i davao joj da nastavi. Ali, bojica u njenim rukama je prelazila liniju.

- Komplikovano je to malo - sugerisala mi je terapeutkinja i počela da ispituje baku da li se seća njenog imena.

Obišao sam i druge bakice. A jedna od njih kazala je da je i sama radila u domu za stare. Pitala me je gde ću za Novu godinu i čime se bavim. Onda su usledile vežbe gađanja, vežbe sa rukama, a na kraju kafica i horsko pevanje "Ti si, Kato, moje zlato". 

Šale, osmesi i malo muke da se odrade vežbe ovim ljudima je i te kako prijalo. Pre svega, neko se brine o njima i imaju društvo.

I to su radili svi osim jedne bake. Sedela je u svojim kolicima sama, pognute glave, jer više nije mogla da isprati ništa. Kad bolest odmakne, potrebna je nega 24 sata...

Obično se smatra suprotno, da su dementni ljudi tvrdoglavi, teški, "na svoju ruku", a terapeuti kažu da je sve stvar pristupa i da su za vežbe i te kako zainteresovani.

Najvažnije je, za početak, prepoznati bolest. Nažalost, ona jeste vezana za stariju populaciju, ali godine su samo jedan od faktora rizika. U nekim slučajima Alchajmerova bolest može da se javi već i u dvadesetim godinama.

- Moj najmađi pacijent imao je 35 godina. Kod mlađih bolest brže i napreduje, dok je kod starijih to znatno sporije. Genetska predispozicija je u svega tri do četiri posto slučaja, a najveći faktor rizika je starost. Stres i depresija takođe mogu da doprinesu pojavi bolesti - objašnjava doktorka Slavica Golubović.

Lekovi i vežbe mogu znatno da uspore bolest, a kako kaže doktorka, i pet godina funkcionalnog života blagodat je za porodicu i za pacijenta. U početku zaboravljaju se događaji iz bliske prošlosti, a tek kasnije zahvataju se i ona davna sećanja, spakovana "duboko" u memoriju. Dešava se, kaže doktorka, da pacijenti počinju da dozivaju roditelje, a na kraju prestaju da govore, pa čak imaju problema i da gutaju hranu.

- Veliki je šok za decu i supružnike, jer u početku i ne mogu da prepoznaju da se radi o bolesti. Misle da je to neki bezobrazluk, inat, nedostatak ljubavi i odbacivanje. I to se ne dešava preko noći. Ne treba da nas zabrine ako je neko jednom zaboravio šta se dogodilo juče, ali ako to primećujemo recimo pola godine ili vidimo da čovek ima problem da koristi novi daljinski za televizor, da upali novu mašinu, ako omaši u pripremi nekog recepta koji je spremao godinama, onda je to razlog da se jave lekaru - kazala je doktorka.

Što pre se počne sa primanjem antidementne terapije, rezultati su bolji, dodala je ona.

Terapeuti sa pacijentima provode mnogo vremena. Sa njima igraju igrice koje podsećaju na one za razvoj dece u ranom uzrastu. Zapravo, neke od tih igračaka zaista jesu dečje, a neke su namenski napravljene za terapiju, poput "Montesori" materijala.

Pacijenti, na primer, imaju zadatak da kockice i trougliće poređaju kao na slikama, a obično se ide od lakših ka težim zadacima. Premda sve to deluje jednostavno, njima je teško već kada sa kvadratića pređu na ređanje trouglića. Stoga su strpljenje, razumevanje i razgovor veoma važan.

Na radionici sam mogao da vidim i fotografije aktivnosti izvan Doma, na primer, poseta Zoološkom vrtu ili muzejima. I to su bila srećna, nasmejana lica staraca koji se korak po korak sećanjima vraćaju u detinjstvo.

Pogledajte video:

(Mateja Beljan - m.beljan@telegraf.rs)