Miloš je bio na Košarama, a sada je ostao bez svega: Trenutno živi u Prihvatilištu i jedina želja mu je da ga neko zaposli (FOTO)
Posao traži bez obzira na to što ga boli koleno i koristi štap. San mu je da opet počne da se bavi stolarijom kao što je činio 20 godina
Ne okrećite glavu, ne spuštajte pogled, ne zatvarajte oči... Ne osuđujte... I vama može da se dogodi... Samo jedan trenutak promenio je život Milošu Jašoviću (59) iz Beograda, i odveo ga u Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj ulici. Zbog toga ga oni, koji ne znaju njegovu sudbinu, omaložavaju i gledaju sa "visine". Smatraju da su bolji, jer ih put nije naveo u ovu ustanovu... Da više vrede... Ne žele da saosećaju ili, nažalost, to ne umeju...
A, nisu svesni da je ovaj hrabri čovek, koji je bio u ratu u Bosni i Hercegovini i na Košarama na Kosovu, vredan poštovanja i divljenja. Da je on isto osoba sa osećanjima, željama, nadanjima i verom u bolju budućnost. I da od njega može mnogo da se nauči. Ja jesam...
Preporučujemo
Ušao je u 17-icu i izvadio oštri mač dug čak metar i po: Niko se nije ni pomerio kada je upao "beogradski glavoseča"!
Uskoro nove trase ekspres linija u gradu, ali i novi prevoznik
Miloš Jašović je u Prihvatilište došao u julu 2017. godine nakon što je polomio koleno i imao tešku operaciju. Zbog povrede koja mu je promenila život nije mogao da brine o sebi, a kamoli da radi. Sam, nemoćan i bez novca morao je da napusti dom i da dođe u ustanovu punu nepoznatih ljudi.
Sudbina je za njega ispisala takav plan, a mene spojila sa njim.
Muškarac koji je Srbiju branio na ratištu, sedeo je na klupici ustanove koja mu je trenutno dom. Dok sam mu prilazila kako bismo obavili razgovor, primetila sam optimistični osmeh, onaj koji je odavno nestao sa mnogih lica. Snažan stisak ruke i izgovaranje imena označio je početak razgovora. Ali, pre njega Miloš je ustao od stola, teško, jer ga boli koleno, izvinio se i otišao do kante da ugasi cigaretu. Bacio je pikavac u nju.
Kroz glavu su mi odmah prošli ljudi koji ga nazivaju beskućnikom i osuđuju. Isti ti bacaju smeće gde stignu. Muškarci sa kravatama i žene u elegantnim haljinama gledaju osobe poput Miloša ispod oka, a nemaju ni osnovnu kulturu.
ŽIVOTNA PRIČA MILOŠA JAŠOVIĆA
Miloš je poreklom iz Berana. U Beograd je došao 1984. godine. Višu policijsku akademiju je upisao 1985. godine sa željom da postane inspektor. Međutim, izgubio je šest članova uže porodice i završio četiri semestra. Falio mu je samo jedan da ostvari san.
- Dve godine sam bio na praksi u policijskoj stanici. Nakon toga sam se zaposlio na drugom mestu, a onda je počeo rat. Bio sam u Bosni i Hercegovini pa na Košarama. Ratište je ostavilo trag. I danas se desi da zbog njega imam momente kad mi treba da budem sam, imam takozvane žute minute - započeo je razgovor za Telegraf.rs Miloš Jašović (59) iz Beograda.
Težak period dok je bio na ratištu, nije najteži u životu mog sagovornika.
- Pre 28 godina sam dobio sina sa ženom koja mi je tad bila verenica. Kad je napunio godinu dana, ona ga je odvela kod svoje tetke u Švajcarsku. Od tad ga nisam video. Pokušavao sam da ga nađem, ali to nikad nisam uspeo. Duša me boli što nisam mogao i ne mogu da vidim svoje dete.
Naročito mi teško pada što on najverovatnije i ne zna da sam mu ja otac - pričao mi je sagovornik, a meni se srce slamalo dok sam zamišljala kako bi meni bilo. Ja sam samo zamišljala, a on tako živi... Divim mu se kako uspeva junački da se izbori sa ranom koja nikad ne može da zaraste.
Bolna priča hrabrog čoveka, zbog koje bi mnogi izgubili ljudskost, podsetila me je da nikad ne smem da osuđujem, da nikad ne treba da preispitujem životne odluke ljudi i da govorim da bih ja to bolje uradila.
Miloševa priča me je naterala da osetim rečenicu "ne osuđuj nekog dok ne prošetaš njegovim cipelama", a ne samo da je izgovaram.
Sudbina mom sagovorniku nije bila naklonjena. Nažalost, nisu ni ljudi... Predrasude ne postoje samo zbog toga što je Prihvatilište za odrasla i stara lica, već i zbog njegovih godina.
MILOŠ ŽELI DA RADI ALI NIKO NEĆE DA MU PRUŽI PRILIKU
Milošu sad najteže pada što ne radi. I ima ogromnu želju da ga neko zaposli. Posao traži bez obzira na to što ga boli koleno i koristi štap. San mu je da opet počne da se bavi stolarijom kao što je činio 20 godina.
- Navikao da radim i onda me ubija ova monotonija i sedenje. Znao sam da radim i po 36 sati i sad se osećam beskorisno. Teško mi je što sam drugima na teretu i što moraju da vode računa o meni. Na mnogo mesta sam tražio da radim, ali koga kog da sam pitao da radim, svi su me odbijali zbog godina - završili smo razgovor Miloš Jašović i ja.
Dok je pričao o želji za poslom, pomislila sam na one mlade koji mogu, a ne žele da rade. Koji pričaju kako ne mogu da nađu posao, a svaku ponudu odbijaju. Ne shvataju da i oni jednog dana mogu da se nađu na Miloševom mestu, i da će tad da bude kasno za posao.
Svima nama to može da se desi.
Zato ne osuđujte nikoga... Pomozite kad možete... Uputite osmeh i stavite do znanja ljudima koji žive na margini društva da su vidljivi i da ih smatrate osobama. Jednim malim gestom učini ćete veliko delo. Nekog ćete usrećiti... Ima li nešto značajnije od toga?
PRIHVATILIŠTE ZA ODRASLA I STARA LICA
Dok sam prolazila prostorijama Prihvatilišta osetila sam spokoj. Videla sam da niko nikog ne osuđuje i gleda sa visine.
Direktorka ustanove Nevenka Nikić Simatković pružila je ruku svakom korisniku koji je tokom razgledanja prošao pored nas.
Svi u Prihvatilištu su tu da pomognu jedni drugima, zaposleni korisnicima i korisnici zaposlenima. U Prihvatilištu se nalazi oko 40 nepokretnih lica. Ne postoji lift. Teško je da se takve osobe spuste niz stepenice. U tom slučaju pomažu korisnici. I ne samo u tom...
A, korisnici ovde sklapaju i prijateljstva. Pomažu i jedni drugima, ne samo zaposlenima. Uživaju u onim stvarima koje čine život, i na koje je veliki broj ljudi odavno zaboravio u želji da sebi obezbede bolje uslove.
VIDEO: Dan porodice u Prihvatilištu na Voždovcu
VIDEO Šta Miloš može da očekuje kada smo zaboravili i heroje koji su nam doneli slobodu:
(Ivana Vlajkovic/i.vlajkovic@telegraf.rs)