Da je Beograd zaista posebno mesto dokazuje i nadimak koji su mu nadenuli Turci — Fićir-bajir

Svi znaju šta znači turska reč „Kalemegdan“, ili barem skoro svi: „kale“ je tvrđava, a „megdan“ je borba ili bojište. Ali, Turci su imali još jedan nadimak za taj breg koji je sve do novijeg doba bio srce grada, nadimak za koji zna tek nekolicina ljudi

Prostor današnjeg Kalemegdana — kako parka tako i kulturno-istorijskog kompleksa sa tvrđavom — hiljadama je godina bio srce Beograda, čak Beograd sam po sebi, a u turbulentnim vremenima često i jedini deo grada.

Preporučujemo

U epohama relativne stabilnosti, kada je mogao da se razmaše i da slobodno širi svoja podgrađa, od antike preko srednjeg veka pa sve do druge polovine devetnaestog stoleća, uvek se Beograd širio oko ovog brega na samom ušću Save u Dunav, i uvek je gravitirao ka njemu jer je u njemu bilo i sedište vlasti i sedište časti.

Jer, kao što smo rekosmo, Kalemegdan je bio srce Beograda, bio je ono što su ljudi imali na umu kada izgovore reč „Beograd“, pa je prema tome postojao znak jednakosti između Beograda i Kalemegdana, ako se tako može kazati jer Kalemegdan kao pojam dugo nije ni postojao. Turci su mu dali taj naziv od svojih reči za tvrđavu, „kale“, i za borbu, „megdan“, jer na tom su se platou vodile odsudne bitke za grad.

Ali Turci su mu takođe dali još jedan nadimak: Fićir-bajir. Zvanično, Kalemegdan je samo plato oko tvrđave, ali u našoj kolektivnoj svesti Kalemegdan je ceo taj prostor jer je vrlo teško razlučiti gde se jedno završava a drugo počinje. Čitav breg sa parkom i tvrđavom, u narodnom se umu poima kao jedna stvar, a pošto je bio srce grada, grad sam po sebi, čitavom Beogradu može da se pridene nadimak Fićir-bajir.

Šta znači Fićir-bajir? Znači doslovno „breg za razmišljanje“, a taj filozofski nadimak Beograda verovatno je najadekvatniji ikada osmišljen. Beograd ima tu neizrecivu duhovnu dubinu, i postoji neki neartikulisani osećaj kod nas da se radi o „pupku sveta“, o središtu sveta koje je svojevrsni portal, zbog čega i govorimo o tome da „ima dušu“.

Ljudi koji žive na „Bregu za razmišljanje“ menjaju se, menjaju se i narodi koji na njemu žive, ali duh ostaje isti, kao da nešto isijava iz ovog tla i stvara kontinuitet. Ili je to samo naša zabluda. Ali čak i ako je zabluda, zdravo je imati je. U svakom slučaju, i danas možemo živo zamisliti osmanlijske sufije koji nepokretno sede na Fićir-bajiru i po čitave dane duvane gledajući bespuća na suprotnim obalama naših reka, razmišljajući o sebi i svetu. Isto ono što mi danas radimo.

VIDEO: Šta bi bilo da Srbi nisu rekli NE Hitleru?

(P. L.)