Bila sam u "Lazi" i ići ću opet: Besplatno je, ne treba da zakazujem, a odmah su me procenili kroz moju "šminku" i "fasadu" (FOTO)

Konačno je otvoreno mesto gde Beograđani mogu da odu i popričaju o problemima koje imaju, a ne treba im ni uput ni zakazivanje

Iks puta sam u životu pomislila "blago onim Amerikancima"! Što? Ni zbog čega drugog nego što svi redom imaju svog psihologa ili psihijatra. Dovoljno je samo da zakažu i odu da se izjadaju. A ja, pa nemam više često priliku da se viđam sa drugaricama, koje su do sada bile moji terapeuti. Kako što? Ja živim u jednom kraju grada, ostale su raštrkane svuda. Nije nam lako kao nekada, kada smo bile bez obaveza da se vidimo i ispričamo. Sada kada se vidimo, pričamo prvo o deci, a za nas ako ostane vremena, a najčešće ga ne bude.

ALARMANTNI PODACI: Mladima između 20 i 30 godina sve više treba pomoć psihijatra

Preporučujemo

Nemojte pogrešno da me razumete, nisu one stručne za sve životne boljke, ali nekada je samo dovoljno da vas neko sasluša. Neki put mi se čini, da čim izgovorim šta mi je na duši naglas, odmah se rešenje samo nametne.

Zato sam se zaklela kad sam čula da je otvoren Centar za mentalno zdravlje u "Beograđanki" da ću biti tamo prva u redu. Još bolje, saznam da se tamo ne zakazuje, da mi ne treba čak ni uput i da me ne košta ništa. Već čujem jednu drugaricu: "Išla si u Lazu?". Da, što?

Pitam se šta ću ako bude gužva, koliko ću čekati pre nego što odustanem. Kako da prevalim preko usana da me niko ne zlostavlja, da me niko nije silovao (jednom umalo, al' sam se odbranila), da ne dobijam batine? Sigurno će prednost imati ljudi koji imaju ozbiljne probleme, koji se suočavaju sa teškim životnim lomovima, situacijama koje su meni nepojmljive i preteške.

KAKO VASPITATI DETE DA NE BUDE ŽRTVA, ALI NI NASILNIK

Od nečeg moram da krenem, pa odlučujem da u svetlu skoro svakodnevnog vršnjačkog nasilja, potražim savete o tome šta reći detetu, kako ga ispravno vaspitati da ne bude žrtva, ali ni nasilnik, da ne bude nijedno od ta dva ekstrema. Da ne vraća istom merom kada ga štapom udari mlađe i dete manje od njega, da ne ustukne kada se na njega izviče stariji i mnogo krupniji dečak "jer nema pojma o fudbalu". Ali, šta mu reći, da trpi? Ni to nije rešenje. Da verbalno zastraši? Da ne pokaže starijem dečaku da bi najradije zaplakao, jer tako na njega ne viču ni mama ni tata.

Čim sam izgovorila o čemu bih pričala, ljubazna žena zaposlena tamo, reče mi da za te oblasti nisu nadležni. Da, možda je bolje da popričam sa školskim psihologom iako se ne dešava sve uvek u školi. Ipak, nije me pustila da odem, "sačekajte", zamolila me. Popunjavanje upitnika koje je uobičajeno za nekog ko dolazi prvi put, ostalo je za kasnije. Ubrzo se vratila dajući mi termin kod porodičnog terapeuta, a usput smo nakratko popričale o svemu što me muči.

GDE POVUĆI LINIJU?

Ja, kritična i nepoverljiva prema svemu i svačemu, poverila sam joj moje sumnje da nisam sigurna da li se moje dete ponaša isto kada je kod kuće i kada je u školi i sa drugarima. Na šta mi ona reče da je to vrlo važno pitanje. Ne stigoh još da je pitam kada je previše rano govoriti deci o seksualnom uznemiravanju i kako im, da razumeju, objasniti šta treba, a ne uplašiti dete i ne opteretiti ga temom.

PROCENILA ME

Dok me ispraćala, više puta mi je ponovila šta da radim ako ne dođem, kome da se javim i da objasnim da sam pričala sa njom, kao da se plašila da se ne predomislim. Možda me je već "procenila"?! Mislim i razmišljam da li je stigla da za tek nekoliko minuta koliko smo provele zajedno, uradi i "procenu". Da li me je "provalila"? Da li je od mog "ševanja" očima, shvatila ono u čemu mnogi greše, nije to nevaspitanje ili nešto slično, već nesigurnost i stidljivost. Neki put mi se čini kao da imam "moć" da nekome iz izraza lica i iz očiju pročitam šta zapravo misli. A onda ne znam šta bih s tim uradila, pa sve gurnem pod tepih. Često mi se čini da malo pronicljiviji vide kroz svu moju "šminku" i "fasadu" da je sve u redu, već me vide kakva zaista jesam.

Puna nesigurnosti, dilema, uvek drugi pre mene same, uvek zabrinuta šta će ti drugi da kažu, da nekog ne povredim nekim nepromišljenim gestom. I kad sam najsrećnija, vrebam i kao da prizivam neku nesreću, sve razmišljajući da moram da budem spremna ako se ona desi. Retko opuštena, osim kad spavam. Ali i tada se iznenada budim, iznenađena što nigde ništa ne gori, sve je mirno, a ja mogu da nastavim da spavam.

Srećom, ima leka za tu boljku.

Kli­ni­ka za psi­hi­ja­trij­ske bo­le­sti "Dr La­za La­za­re­vić" otvo­ri­la je pr­vi Cen­tar za men­tal­no zdra­vlje u Be­o­gra­du 22. fe­bru­a­ra i to na ne­sva­ki­da­šnjem me­stu – na 20. spra­tu "Be­o­gra­đan­ke". Radno vreme je od 9 do 18 časova.

NERASPOLOŽENJE, NESANICA, RAZDRAŽLJIVOST...

Ovaj centar je odvo­jen od bol­ni­ce, pa pred­sta­vlja još je­dan ko­rak ka de­stig­ma­ti­za­ci­ji psi­hi­ja­tri­je.

– Sva­ki pro­blem iz do­me­na me­ntal­nog zdra­vlja ko­ji oso­ba može da ima po­put ne­kva­li­tet­nog spa­va­nja, ne­ras­po­lo­že­nja, raz­dra­žlji­vo­sti, sva­dlji­vo­sti, lo­ših od­no­sa sa bli­skim lju­di­ma, lo­šeg funk­ci­o­ni­sa­nja u po­slov­nom okru­že­nju, mo­že da bu­de raz­log da se po­sa­ve­tu­je sa na­šim struč­nja­ci­ma i da na taj na­čin efi­ka­sno re­ši go­to­vo sva­ko­dnev­ne „si­tu­a­ci­je” ko­je je mo­gu od­ve­sti u ne­ki od po­re­me­ća­ja men­tal­nog zdra­vlja. Ni­ko ne tre­ba da če­ka da se raz­bo­li, jer je pre­ven­ti­va po­la zdra­vlja – rekla je za Politiku dr Ivana Sta­še­vić Kar­li­čić, direktorka klinike.

I zato ne oklevajte, i ako niste sigurni da li je centar "nadležan" za problem koji imate, dođite, porazgovarajte i u najmanju ruku, uputiće vas gde treba.

VIDEO: Sva pozitivna dejstva smeha

VIDEO: Dr Nada Basara, ekskluzivno: Koliko je ljudsko telo programirano da živi i kakva je budućnost lečenja matičnim ćelijama?

(J.V.)