Ja sam Jelena, napadali su me kao i ovu devojčicu, na istom zidu, u istoj školi. Zvali su me "krezava" i "skar fejs", evo šta imam da im kažem

"Hajde sad ustani i kaži pred svima ja sam zec". Njegova "ekipa" se već podrugljivo smejala "genijalnoj" ideji svog "vođe", moji drugari i drugarice su zbunjeno pogledali u sve njih. On je stao ispred i još glasnije mi naredio "Krezava, čuješ li me, 'ajde ustaj"

Prošle srede oko 19 časova u žarkovačkoj Osnovnoj školi "Ljuba Nenadović" tinejdžerka je prebila jednu devojčicu jer je starija od nje, pa je, eto, imala potrebu "da se iživljava nad mlađima". Tako kažu. Ovo je samo jedan u moru primera, vršnjačko nasilje je sve veći problem i strašne stvari se dešavaju. Da se razumemo, bilo ga je oduvek, samo u manjoj meri. I nije bilo oduvek društvenih mreža i telefona.

Loše je što nadležni reaguju tek kada strašni snimci obiđu društvene mreže i uzburkaju građane. Ranije nije bilo telefona i interneta. Doduše, nije bilo ni vršnjačkog nasilja u toj meri, niti je ono bilo toliko brutalno, ali je bilo problema koje je nosilo to vreme.

Preporučujemo

Tinejdžerka iz Beograda surovo maltretirala drugaricu: Krvnički je šamarala, čupala i pretila joj jezivim glasom (VIDEO)

Pre 24 godine, na istom tom zidiću u "Ljubi", na velikom odmoru sam sedela ja sa svojim drugarima, devetogodišnja Jelena, odličan đak, sa svim peticama, pukom slučajnošću rođena sa rascepom usne i nepca, u narodu poznatijem kao zečja usna. Što nikada nije smetalo nikome zrelom i normalno vaspitanom, ali eto, bilo je tih par pojedinaca koji su voleli da me zovu "zec", "krezava" ili "skar fejs (lice sa ožiljkom)". Valjda su se osećali bolje kada to kažu. Isti ti su "prozivali" drugu decu za njihove nedostatke ili mane: "vidi ovu debelu", "vidi ovu ćoravu", "gle onog što ne ume da hoda" - zbog krivih nogu i slično.

Lagala bih kada bih rekla da mi nije smetalo, u početku, a onda sam shvatila da imam divne drugare koji to ne primećuju. I imala sam predivno detinjstvo i jako lepe školske dane zahvaljujući divnoj deci kojima sam bila okružena, a bilo ih je mnogo. Osim tih par momenata kada su problematični pojedinci pokušavali da me uvrede i pokažu da su bolji i nadmoćniji, pošto mislim da smo bili previše mali da bimo imali svest o nečemu jačem ili nekoj većoj, lošijoj i težoj potrebi.

Sedim ja tako, te 1993. godine na tom istom zidiću, i na velikom odmoru mi prilazi problematični dečko iz drugog odeljenja. Dolazi on, onako "rmpalijski", kako su volela da idu ta "opaka" deca, naravno, sa tri drugara jer je jedino tako jak i neustrašiv, i kaže: "Hajde sad ustani i kaži pred svima ja sam zec". Njegova "ekipa" se već podrugljivo smejala "genijalnoj" ideji svog "vođe", moji drugari i drugarice su zbunjeno pogledali u sve njih. On je stao ispred i još glasnije mi naredio "Krezava, čuješ li me, 'ajde ustaj". Naravno da sam se uplašila, odsekla sam se, dečaci su, jači su, ko zna šta mogu da nam urade. Tada nije bilo školskih policajaca.

Ipak, ovako "opičena" kakva jesam, kočoperna i kako ne dam na sebe niti bilo koga svog, shvatila sam da on ne sme da vidi moj strah. Ne znam odakle, niti kako, iz najzabačenijih i najpotisnutijih delova svoje male duše sam pokupila sve moguće, preostale atome snage i prkosa, kakve imaju samo "drugačija" deca - i ustala. Rekoh mu, najglasnije što sam mogla "Neću! Šta me gledaš? Jesi li gluv? Neću! I, šta ćemo sad? Šta ćeš da mi uradiš?"

Nije očekivao takav odgovor. Očekivao je da se uplašim, kao i druga deca koju je voleo povremeno da maltretira. Očekivao je da počnem da plačem, pokažem da me je pogodilo, šta god... Nije očekivao otpor. Od šoka verovatno, samo je otišao.

Niko nije snimio taj "incident", jer tada nije bilo mobilnih telefona. Slučaj nije završio na društvenim mrežama, jer tada nisu postojale.

Klinac me više nije maltretirao, zamislite. Valjda mu nisam bila zanimljiva, jer ga se ne bojim. To što sam se posle toga isplakala u toaletu jer sam se odsekla od straha, manje je važno. Važno je bilo da on to nije video.

I stvarno - šta je mogao da mi uradi? U najgorem slučaju da me je udario (a zaista nije, ne mogu da grešim dušu), da me je povredio fizički, postoje mesta i institucije gde se to prijavljuje. A naravno da to ne bi učinio, jer nasilnici su jaki samo dok maltretiraju druge. I dok su u "ekipi". Sami su najslabiji. Posebno kada treba da odgovaraju za svoje postupke, tada su manji od makovog zrna.

Kako je taj "klinac" maltretirao raznu decu, više puta je išao kod školskog psihologa i direktorke na razgovor. Svaki put bi se odsekao od straha, a u očima mu se videla panika, toliko jaka i velika da ne biste verovali da je to ista osoba. Čak je jednom i plakao dok su ga vodili kod direktora. Baš hrabar neki dečak, a mnogo je veliki car kad maltretira druge, onda nema suza?

I ova skorašnja priča je dokaz za to: tinejdžerka je saznala da je njen snimak osvanuo na društvenim mrežama i presekla se od posledica. Otišla je, doduše, u drugu krajnost: pokušala je da oduzme sebi život, što je strašnije od svega. Na svu sreću, završilo se bez tragedije i ona je zbrinuta i pružena joj je neophodna pomoć.

Nadam se samo da je u celom haosu zaista shvatila da niko nikoga nema pravo da maltretira na bilo koji način, da je sasvim u redu biti uplašen i nesiguran, ali da se nasiljem ništa ne rešava. Da su "vođe bandi" i "opake devojke i momci" ostali daleko negde u prošlosti. Da ljubav i tolerancija pokreću svet.

Postavlja se pitanje gde je školski policajac u ovakvim situacijama i zašto nije bio tu... U školi "Ljuba Nenadović" nisu mogli da komentarišu događaje jer je istraga u toku. Saznala sam od roditelja čija deca idu u školu da školski policajac nije tu stalno, da povremeno dođe, prema njihovim rečima svaki drugi, treći dan.

Škola ima obezbeđenje, ali navodno, ni oni ništa nisu videli ni čuli. Pitam sve strane: ko je kriv i ko je "zakazao"? I šta bi bilo da je neko imao neki oštar predmet ili još strašnije, oružje? Da li zaista mora da se desi neki skandal da bi nadležni reagovali i ozbiljno shvatili problem nasilja u školama?

Poznato je da ovo nije prvi slučaj kada školski policajac "zakaže". Sa druge strane, "u moje vreme" nije bilo školskih policajaca i nekako smo funkcionisali bez njih. Mora mnogo više da se radi sa decom, da se prepoznaju agresivni i problematični i da se s njima više radi, da se razgovara sa njihovim roditeljima ili starateljima. Mora da se preduzme nešto. Da se kazne, u krajnjem slučaju ako je to neophodno.

Moj primer od pre 24 godine pravi je dokaz da je vršnjačkog nasilja - verbalnog ili fizičkog, uvek bilo i biće, da se samo obim i nivo agresije menjaju s godinama i vremenom u kom živimo, nažalost. To su deca i oni tek uče da budu dobri ljudi. To su deca kojima treba naša pomoć da se izbore sa ličnim demonima, nezadovoljstvima, strahovima. Nismo svi isti i ne ispoljavamo svi na isti način nesigurnost. Nasilje sasvim sigurno ne sme biti ničiji "ventil" ni za šta na svetu.

Ali, moramo se suprotstaviti nasilju. Ne bežati od njega i ne skretati glavu. Tražiti pomoć, pobeći od nasilnika, bilo šta. Ne smemo stajati i gledati kako nas neko udara, vređa! Naravno, nikako nije u redu uzvratiti istom merom. To nikako. Ali, uvek postoji način na koji možemo da se suprotstavimo nasilniku. Uvek je postojao. Mi sami biramo put i to kako ćemo se nositi sa svojim problemima. Jeste teško, ali nije nemoguće.

Ja sam samo jedan u moru primera i moj "slučaj" je prilično bezazlen. Sve to sam odavno prevazišla i živim najnormalnijim životom, ali se žustro zalažem za sve moguće jednakosti. Svi imamo pravo na slobodu i sreću i niko više nikada ne sme da bude žrtva bilo koje vrste nasilja. Uvek to imajte na umu i učite svoju decu da budu dobri i pošteni ljudi koji se nikada nikome ne smeju!!!

VIDEO: U Srbiji i Kineskinje počele da se biju na ulici

(Jelena Odabašić Džodan)