Pod njegovom magičnom rukom, svi sivi zidovi Beograda ožive: Andrej ima važnu poruku za mlade ljude (FOTO)

Mladi arhitekta stavio je Beograd na strit art mapu

U životu Andreja Josifovskog (27) sve se dešava spontano. Spontano je nastalo njegovo prvo delo na jednom zidu u Zemunu, ali i misija stvaranja novog urban distrikta na Bežanijskoj kosi, poput onih u Majamiju, Melburnu i Los Anđelesu.

Norvežanin bacio opušak ispred beogradskog aerodroma, pa ostao bez pasoša

Preporučujemo

I intervju za Priče sa dušom dogovoren je u roku od 24 sata, bukvalno pred njegov odlazak na Bijenale arhitekture u Veneciju, gde kao saradnik u autorskom timu predstavlja našu zemlju.

Spontano je platio i prekršajnu kaznu kad je naslikao mural Novaka Đokovića, a bez žurbe i najave kolege sa Arhitektonskog fakulteta prijavile su ga na jdan konkurs.

Srećan je jer je dobio ovo značajno priznanje za oblast Kulture i umetnosti i otkriva da mu je srce puno što je kroz njegovu priču ulična umetnost dobija mesto u srpskim medijima.

– Za sada sam zanimljiv novinarima kada je reč o street art-u, ali pisaće se i o arhitekturi. Mlad arhitekta ste i sa 40 godina. Paralelno radim u obe oblasti i nisam popustio. Pokušavam da ispromovišem sve te ljude koji rade na ulici, jer imamo sjajne umetnike. Srećan sam što je pažnja medija posvećena nečemu što je i dalje avangardno u Srbiji, iako je u svetu to sasvim normalna stvar. A kad se desi tako nešto što nije uobičajeno za naše prostore, to je znak da ste na dobrom putu – priča Andrej za Priče sa dušom.

Kad se predstavlja, kaže da je master inženjer arhitekture (trenutno na doktorskim studijama) i ulični umetnik. Iako je studentima Arhitektonskog fakulteta kojima drži vežbe na Departmanu za arhitektonske tehnologije poznat po onome za šta se školovao, oni ipak znaju i za drugu stranu njegove ličnosti, kreativnost zbog koje je dospeo u sve medije i po kojoj je postao poznat. Jer, kako kaže, da nema arhitekture ne bi bilo ni murala na zidovima.

Stoga zaključujem da je ovaj svestrani momak na fakultetskoj katedri Andrej Josifovski, odnosno Pijanista dok crta na beogradskim zidovima.

Prvi mural nacrtao je sa prijateljem 2012. godine u staroj fabrici Zmaj u Zemunu, a zatim sledeći godinu dana kasnije. Seća se da je slika Gejše na Japanskoj ambasadi prikazana u dokumentarnom filmu o bombardovanju Jugoslavije „Why (Zašto?)“ i da posle toga počinje njegov kreativno-revolucionarni proboj. Polovinom 2014. godine je, kako kaže, „prelomio“ i počeo više vremena da posvećuje uličnoj umetnosti.

Pitam ga i kakve emocije prorade u njemu kada prođe pored radova koje je naslikao pre više godina?

– Taj moj odnos sa njima nikad nije gotov. I danas umem sebi da kažem: „Ovo sam mogao drugačije“, pogotovo kada prođem pored jednog od prvih murala, Novaka Đokovića. On mi iz današnjeg ugla izgleda kao karikatura (smeh). Možda ću ga fotografisati i na foreksu uraditi jednu pločicu kako bih sačuvao taj originalni mural, a onda ću da ga malo popravim. Sećam se da je on bio hit među inostranim novinarima, u vreme kada su u Srbiji vladale poplave, a prema čemu su inostrani mediji imali animozitet. Na sve to, Novak Đoković se plazio sa mog murala, sa sve imenom televizije BBC u uglu – kaže Andrej.

Ovih dana na Bijenalu arhitekture u Veneciji, Andrej u paviljonu naše zemlje izlaže i jedan svoj rad koji simbolizuje naš slobodni prostor, u skladu sa temom bijenala. Svaki njegov rad nosi svoju poruku i nije nastao samo dekoracije radi.

– Jedino što nam je ostalo u ovom vremenu je kontejner. Kontejner naš nasušni, mesto u kojem možemo da se molimo – slobodan prostor. Napravio sam zlatan, sa kamenim zlatnim lavom kojeg sam skinuo sa jedne kuće. Od ostalih motiva, jednu od najjačih poruka poslao je ronilac ispod mosta koji predstavlja moj autoportret, a u stvari to smo svi mi. Imao je disaljku, a voda koja nailazi predstavila je borbu za umetnost. Ta duboka poruka kaže: „Voda mi ne može ništa jer imam i masku i disaljku. Ona se spušta i raste, a ja sam ipak tu i dišem.“ Nakon toga naslikao sam plivača koji pliva uzvodno – autoportret – borba za umetnost i kulturu, a na kraju je došla ruka spasa, moja smežurana ruka koja viri iz vode kao poslednji tračak nade.

Prvi svoj „umetnički rad“ napravio je kao dečak, kada je ispod utikača za struju na zidu, u kući u Zemunu, napisao svoje ime, a nakon toga dobio batine. U školi je voleo da crta i osvajao nagrade za dečje likovno stvaralaštvo. Najveći mural koji je organizovao i crtao sa još 11 kolega je površine od oko 450 metara kvadratnih i nalazi se u Zemunu u njegovoj osnovnoj školi.

Mada u porodici lekara nije bilo umetnika, osim oca koji svoj talenat za slikanje nije imao prilike da ispolji u pravoj meri, Andrej kaže da su njegovi roditelji uvek bili uz njega. Tako je bilo i na dodeli priznanja Youth heroes u Istraživačkoj stanici Petnica, 18. maja 2018. godine.

– Ova nagrada je velika obaveza za žiri i organizatore. Ta borba za umetnost i kulturu, sa kojom ležem i budim se svakog dana, to je moja preokupacija. Možda sam se tome i previše dao, ali meni je mnogo stalo do toga. Mislim da smo u Srbiji malo krenuli u pogrešnom smeru, jer ne pridajemo značaj onome što vredi i sistemski ne ulažemo u ono u šta bi trebalo. Zbog toga šaljem jednostavnu poruku: „Svako od nas treba da prati svoje snove i ideje“. Jer, ako to ne radimo, koja je poenta svega? Ideje pokreću svet. Kakav je to čovek bez ideje? Koja je njegova poenta postojanja? Šta će neko reći za nas, sutra kad nas ne bude bilo? Šta smo ostavili, za šta smo se borili? Često mi kažu da sam Don Kihot, a ja odgovorim da ne vrtim u prazno, već vrtim za buduće generacije. Pogotovo za sve one mlade ljude ispred kojih sa ovim porukama stanem na Arhitektonskom fakultetu. Volim izreku mog prijatelja „Ne daj se živ u ruke“. Kad neko hoće da vas oblikuje onako kako on želi, vi se ne dajte, već budite kreativni i živite svoje snove – rekao je Andrej Josifovski Pijanista za Priče sa dušom.

(Telegraf.rs/Priče s dušom)