Intervju sa gradonačelnikom Beograda: Nikada ne bežim od odgovornosti

Naš narod je takav, ničim do kraja nismo zadovoljni. Što je možda i dobro jer takav stav tera nas koji smo na funkciji da svakog dana budemo sve bolji

Bio je najbolji sportista u gimnaziji, najbolji student, trudio se da bude najbolji bankar i konsultant, a sada sve čini da bude najbolji gradonačelnik i da od Beograda napravi grad za 21. vek. Koliko u tome uspeva, kako balansira između biznis strategije i politike i kako se nosi sa otporom prema promenama, razgovaramo sa Sinišom Malim koji prvi put javno priča o nekim najličnijim trenucima u svom životu.

Mali otkrio plan za Beograd: Na zahtev građana, gradimo nove teretane na otvorenom (FOTO)

Beograd je dovoljno veliki da ga možemo nazvati metropolom, ali i dovoljno mali za udoban život. Beograđanin se postaje rođenjem, ali i duhom koji nosimo i u njega unosimo. Kao svaki grad, i Beograd čine ljudi, a definišu ga oni koji njime upravljaju. Fotelju gradonačelnika bi malo ko odbio, a u proteklih 138 godina to počasno mesto su zauzimala mnoga slavna imena, poput Nikole Pašića, Koste Glavinića, Ljubomira Davidovića, Branka Pešića, Zorana Đinđića.

Siniši Malom teče četvrta godina od kako se nalazi na mestu prvog čoveka prestonice, najpre kao najvažniji član prelazne uprave, od smene nekadašnjeg gradonačelnika u jesen 2013. godine, a potom i formalno, kao izabrani gradonačelnik od proleća 2014. godine. Beograd je sa njim dobio svog 66. gradonačelnika, i to najmlađeg do sada, jer se ove dužnosti prihvatio sa nepune 42 godine.

Uz ljubazno odobrenje PR-a, Ane Pančić, da intervju sa gradonačelnikom obavimo u njegovom kabinetu, što nije uobičajena praksa, jer za tako nešto u Skupštini grada postoji posebna prostorija, zatičemo prvog čoveka grada za radnim stolom na kome je sve složeno pod konac, kao i oko njega. Gradonačelnik nas dočekuje srdačno i domaćinski, i odmah osvaja manirima, šarmom i dečačkim osmehom. Besprekorno elegantan (oni koji ga znaju, kažu da je još kao student dolazio na predavanja u odelu), rukuje se čvrstim stiskom, a razgovor teče lako i iznenađujuće otvoreno. Bila je to sasvim ekskluzivna prilika da sa gradonačelnikom Beograda razgovaramo o mnogim temama, pa i onim neprijatnim, o kojima je do sada uglavnom ćutao.

Od malena ste veoma predano sledili svoje ciljeve: bili ste odličan đak i najbolji student, školovali ste se u SAD, sa željom da svojim iskustvom i stečenim znanjem nešto u svojoj sredini promenite po povratku iz Njujorka u Srbiju. Šta je sve urađeno za vašeg dosadašnjeg mandata?

- Od kada znam za sebe, a o tome su mi i moji roditelji pričali, uvek sam imao neki cilj. Težio sam tome da, ako nešto već radim, to uradim najbolje što mogu. U srednjoj školi, Petoj beogradskoj gimnaziji, bio sam najbolji sportista. Na fakultetu sam bio student generacije, pa jedna magistratura ovde, druga u Americi, potom doktorat – sve je to nekako vodilo ka tome, da kad već radim, budem – najbolji što mogu. Mnogi su zaboravili da je pre tri godine, kada sam preuzeo upravljanje Gradom Beogradom, situacija bila mnogo drugačija nego danas. To je bio grad na ivici bankrota, grad u kome ste imali fasade koje vam padaju na glavu, koji nije bio osvetljen – mračan, sa malim brojem turista, bez ili sa malo investicija, sa velikim brojem zapuštenih lokacija... Samo na lokaciji Beograda na vodi imali ste jedno groblje od 56 brodova koji su bili tamo ukotvljeni ko zna od kada. I onda polako, sa jednom vizijom, vizijom boljeg Beograda koju zamišljam, krenuli smo neke stvari da menjamo. Mislim da se sada već vide rezultati tog rada. S jedne strane, vidite finansijske rezultate Grada, koje su veoma stabilne. Jer, kada vodite računa o finansijama jednog grada kao o svojim ličnim finansijama, onda vam ta stabilna situacija daje osnovu da planirate. U Beogradu danas gotovo svakodnevno niču nove fasade, radimo rekonstrukciju velikog broja ulica, programi za socijalnu zaštitu nikad nisu bili bolji. Imamo više od 1.100 gradilišta u gradu. Imamo rekordno mali broj nezaposlenih u proteklih deset godina. I ono što je meni izuzetno važno – oseća se jedna nova energija. Vidite jedan novi Beograd, grad koji je osvetljen, u kome su ljudi raspoloženiji, sa stranim turistima na svakom koraku...

- Naravno, mnogo toga još moramo da uradimo, i nove mostove i tunele i metro... Ali, najvažniji projekat je ipak Beograd na vodi. Najlepši deo grada, kojim su se šunjali pacovi, zmije, gde ste imali betonske hale, stare zapuštene brodove, porušena skladišta, sad je najveće gradilište u ovom delu Evrope. I to je za mene simbol tih promena koje smo napravili. Kada pogledate Ikeu, koja je takođe simbol promena, neki se smeju i kažu da je to samo trgovinski lanac. Jeste, ali taj deo grada nekad je bio poznat samo po tome da tamo ima neki plac za prodaju automobila. Sad je to potencijal za razvoj tog dela, ali i celog Beograda. Otvoren je Prokop, koji gradsku železnicu povezuje sa Vukovim spomenikom. Do kraja godine postavljamo kamen temeljac za novu Autobusku stanicu na Novom Beogradu. Ne znam da li znate da primam građane svake nedelje. Razgovaram sa njima, donosimo neke odluke, oni nas kritikuju, daju sugestije kako bismo bili bolji. Znači, zajedno gradimo novi, bolji Beograd. Tako pre nije bilo. Po mom mišljenju, to je ta najveća promena koja oslikava moje tri protekle godine na ovoj funkciji. Pokrenuvši grad, pokrenuli smo celu Srbiju napred. I ne radimo samo u centru, radimo u celom gradu. Pogledajte Grocku, Obrenovac, Mladenovac... Želja mi je da kvalitet života u gradu, bilo gde da živite, bude podjednak, da se svi osećaju kao Beograđani.

Beograđani decenijama priželjkuju da se u njihovom gradu nešto promeni preko noći, a opet, malo je gradova u svetu koji se tako energično suprotstavljaju promenama, posebno projektu Beograd na vodi. Otkud toliki otpor?

- Dosta sam razmišljao o tome i na tu temu razgovarao sa svojim prijateljima. Interesantno je to da mi je veliki broj ljudi, do pre godinu dana, pričao: "Pa da, evo propada fasada, ovde je udarna rupa ovakva, kako niste rešili Bulevar oslobođenja koji je bio pun rupa..." A onda, kad krenu radovi, bude: "Evo, zatovorili su Brankov most, zar je to moralo tako, baš sad?" Naš narod je takav, ničim do kraja nismo zadovoljni. Što je možda i dobro jer takav stav tera nas koji smo na funkciji da svakog dana budemo sve bolji. Ono što je meni važno jeste da se rezultati vide. Razmišljajući o svojoj deci, ali i o svoj našoj, gradskoj deci, želeo sam da uradim nešto drugačije, i da se neke stvari u gradu stvarno promene. Da grad koji vodim postane ono što je možda nekad bio, pre 20-30 godina, centar regiona, i sportski i kulturni i politički, ali i ekonomski. A to ne možete da uradite kozmetičkim promenama. To možete da postignete samo mukotrpnim radom i stvarnim rezultatima koji moraju da budu svima vidljivi.

Vređaju li vas loši komentari?

- Slušam šta se o meni priča, tipa: "Ne treba nam političar, treba nam neko ko se bavi gradom." Pa, ja se nikada politikom nisam ni bavio. Bavim se gradom Beogradom, a posledica toga jeste da ste nekako angažovaniji u tom političkom smislu. Međutim, i u tim okolnostima, mene interesuje samo rezultat. Meni bi najlakše bilo da neke odluke koje su bile teške – nismo doneli. Mogao sam da obiđem dva, tri vrtića, i da kažem: "Dobro, vole me ljudi". Ali, ne. Vođenje grada, po mom mišljenju, podrazumeva donošenje teških odluka. Nije moj posao da budem li lep ni ružan, ni prijatan ni neprijatan. Moj posao kao gradonačelnika jeste da obavim aktivnosti koje su pod mojom nadležnošću na najbolji mogući način, uz najniže troškove za građane. Nikada u mojoj glavi niti u načinu na koji radim nije bilo razmišljanje na temu da li se ja sviđam nekome ili ne. Niti ja druge ljude gledam tako, nebitno je da li se meni sviđa ili ne. Hajde da vidimo šta treba da uradimo, pa da onda merimo ko je šta uradio.

Koliko ste se u ovih nekoliko poslednjih godina, koliko brinete o Beograđanima, promenili?

- Lično podržavam stalni napredak. Kontinuirano učenje je danas neminovnost. Tu sklonost sam iskazivo oduvek, tako što sam želeo da budem najbolji student, bankar, konsultant... Daću vam jedan primer. Kao što znate, imamo nikad bolje odnose sa Republikom Kinom, radimo na tome da od njih dobijemo i investicije i sve ostalo. Evo, tu mi je sveska, učim kineski. Nije mi bilo teško pored svih obaveza. Kod mene u kabinet dolazi jedna profesorka, dva ili tri puta nedeljno, na pola sata ili sat. Radujem se tom novom znanju. Dakle, veoma je važno, ne samo za grad, nego i za sve nas, da se menjamo, da ne prihvatamo stvari takve kakve jesu i da se ne žalimo na okolnosti u kojima se nalazimo. Treba da pokušamo da te okolnosti promenimo, a treba da menjamo i sebe. Svi moramo da se menjamo. Kao gradonačelnik moram da budem uvek korak ispred drugih. Ne može drugačije. Mislim da nisam izneverio poverenje građana, a i na međunarodnoj sceni Beograd je sada grad na koji bi trebalo da budemo ponosni.

Nije retko čuti da se Beograd voli. Jesu li i po čemu Beograđani drugačiji od ostalih?

- Živeo sam, osim u Beogradu, u Americi, Londonu, Pragu... Obišao sam stvarno gotovo ceo svet. Beograd je grad u kome sam rođen u kome žive moja deca. Ne samo da se ovaj grad voli, nego ima drugačiji duh od svih ostalih gradova koje znam. Ovde su ljudi gostoprimljivi, topli, nasmejani. Bilo kog Beograđanina da pitate nešto, u slučaju da ste stranac, on će vam, na jednom pristojnom engleskom, objasniti. Juče sam bio na Beer Fest-u, pa sam imao priliku da vidim to o čemu pričamo. Sto hiljada ljudi koji naglas pevaju, kao jedan, neke od pesama Riblje čorbe. To je taj duh i to je ta atmosfera po kojoj Beograd ponovo postaje prepoznatljiv. Ovaj grad volim najviše na svetu, zato sam se i vratio da bih ostao u njemu.

Bili ste student generacije na Ekonomskom fakultetu, a onda ste, preko Fulbrajtovog programa razmene, nastavili školovanje u SAD. Kako je boravak u Njujorku uticao na vas?

- Nikad pre toga nisam bio u Americi. Sa relativno pristojnim znanjem engleskog, ne posebnim, svrstan sam među top pet odsto studenata u 20 najboljih MBA škola u Americi. Neviđen rezultat za mene, plus iskustvo koje sam imao na berzi, na Volstritu u Njujorku. To vam jednostavno proširi vidike, pokaže vam kako neko drugi razmišlja, kako živi, kakav je negde drugde standard, kakve ideje imaju u nekom drugom delu sveta... Iskustvo iz Njujorka značajno je uticalo na mene. Naučilo me je kako da motivišem druge ljude na pravi način, jer su Amerikanci nenadmašni u tome. A s druge strane, da ništa ne pada s neba, da ništa nije preko noći, i da samo mukotrpan rad, mnogo energije i mnogo odricanja dovodi do pravih rezultata. Kod nas je mentalitet bio takav da kažemo lako ćemo, pa onda i malo više improvizujemo. U Americi postoji sistem. Po mom mišljenju dobro je i jedno i drugo, ali više ovo drugo; rad, odricanje, posvećenost svom poslu, uz malo naše lucidnosti i improvizacije – imate savršen spoj da vodite velike stvari, da ostvarujete svoju viziju i da, s druge strane, budete drugačiji od drugih. I to je ono što bih ja želeo da napravim od Beograda, da bude malo drugačiji od drugih, sa jednom pozitivnijom vizijom, energijom, sa novim duhom, ljudima koji su drugačiji, a da imate sve one elemente koje treba da ima jedna metropola, od metroa, autobusa, vrtića, škola, svega onoga što podrazumeva život u 21. veku.

Vredni ste, pragmatični i čvrsto se držite biznis strategije. Ima li tu mesta za emocije?

- U poslu treba da ste veoma pragmatični, dobro je da isključite svoje emocije u nekom trenutku, jer odluke koje donosite više treba da budu racionalne, bazirane na činjenicama. Loše je kada u privatnom životu takođe probam da budem pragmatičan, više nego što bi trebalo, i ne uključim dovoljno svoje emocije. To me je koštalo nekoliko pogrešnih odluka koje sam možda doneo u svom privatnom životu, više nego u poslovnom. Nekako se u tom profesionalnom uvek držim jednog puta kojim sam krenuo, a to je racionalno: preuzmi rizik, donesi odluku, ali da ta odluka ima neki rezultat kao posledicu. Ali i u privatnom životu sam više bio racionalan nego emotivan, što možda nije dobro. Da su me malo više emocije vodile, drugačije bih reagovao u nekim situacijama. Ali, postoji još nešto što je moja boljka u privatnom životu, a možda i u profesionalnom, a to je – nestrpljenje. Ali s obzirom da više nisam mlad, evo napunio sam 45 godina, oslanjam se na iskustvo. Upravo vam iskustvo omogućava da odredite prioritete, koji su onda osnova za dalje investicije, projekte i promene. To je, u stvari, najveća vrednost, ta iskustva koja nosim iz prethodnih dvadesetak godina privatnog posla, posla na najvećim mogućim projektima. Vodio sam proces privatizacije Škode u kompaniji Folksvagen i završio privaticaziju, i to znanje sam kasnije preneo u Srbiju. Nijedna od mojih privatizacija nije bila osporena. Navikao sam na velike projekte, pa mi onda upravljanje gradom nije veliki problem. Ali teška je stvar kada uključite i svoje emocije u upravljanje gradom koji volite i kad imate ljude okolo prema kojima takođe gajite neke emocije, a trebalo bi da donesete sasvim racionalne odluke.

Vaš deda Živko bio je general u vojsci i predsednik SUBNOR-a. Roditelji nisu imali veze sa politikom. Da li ste ikad pre razmišljali da ćete se vi njome baviti? Jeste li se ikad zbog te odluke pokajali?

- Politika je za mene – a ja sam potpuni laik u politici – kad vam neko kaže politički ovo je dobro ili loše, ili pravi je trenutak, ili nije pravi trenutak. Ja to ne razumem. Mene zanima da li je to dobro za grad i građane ili nije dobro. Tako da nije lako nositi se sa tim što politika i učešće u njoj nosi. Što se tiče odgovora na vaše pitanje, moram vam reći – jesam, da, pokajao sam se više puta. Ali, s druge strane, ova prilika i ova pozicija, koja je i politička, dala mi je mogućnost da neke stvari promenim u gradu u kome živim, i da na neki način pokažam drugima šta i koliko mogu, ali i sebi samom. Ja koji sebi postavljam izazove iz godine u godinu, akademske, poslovne, privatne... Važno mi je bilo da, koristeći ovu političku poziciju, pokažem sam sebi koliko i šta mogu da uradim za ovaj grad. I za veoma kratko vreme, za samo tri godine, pokazao sam šta mogu, a mislim da će i građani pokazati šta o tome misle.

Po prirodi bih rekla da ste optimista, u javnosti ste uvek nasmejani. Kad nešto nije u redu – kako reagujete?

- E pa, to Ana nek vam kaže (smeh). Jesam optimista, oduvek sam bio. Uvek sam se razlikovao od drugih po načinu na koji pristupam rešavanju problema. Mene ćete retko videti da nisam nasmejan. Ima, naravno, trenutaka i kada sam nervozan, ali uvek gledam da okrenom na šalu i kako da izađem iz problema. Drugim ljudima ne smete da pokažete da ste nervozni, da ste očajni. Morate da ih motivišete da zajedno iz nekog problema izađete. Mislim da su me problemi sa kojima sam se suočavao i sa kojima se i dalje suočavam – ojačali. Naterali su me da budem bolji, da budem veoma pragmatičan. Način na koji se ja suočavam sa problemima možda se razlikuje od načina na koji to čine drugi ljudi. Ja to činim tako što uzmem olovku i napišem problem. Pokušavam da ga razbijem na činioce, na deliće, kako bih ga razrešio. Tako sam pristupio i projektu Beograd na vodi. U martu 2014. godine otišao sam u Savski amfiteatar, gde me je zateklo na stotine nekih objekata, brodova... Trebalo je doneti odluku kojom bih mogao sve to da raščistim, a jedna od najtežih je bila da se preseli 254 porodica. Niko to nije uspeo decenijama, a zašto bih ja? Seo sam i uzeo papir... Podelite dileme sa svojim timom i krenete u akciju. Nema tu mnogo filozofiranja. Niko od toga nema ništa. Ja to ne prihvatam. OK, problem je, pa hajde da ga rešimo.

Šta biste eventualno promenili kod sebe?

- Interesantno pitanje (smeh). Generalno, nisam otvorena osoba. Ipak, ne mogu reći da ne volim da delim svoja razmišljanja, ali ne uvek i u potpunosti. Zatekli ste me. Ta moja nestrpljivost je jedna stvar. Ali, ima tu još nešto, idem iz krajnosti u krajnost. Jedno je previše optimizma, i drugo je ta moja nestrpljivost. Kad kažem previše optimizma, čak i za ono što mi kažu da je nerealno, ja tvrdim da je moguće. Uz mnogo rada, optimizma, da, moguće je. Tako da kada govorimo o tome šta bih promenio, ne bih menjao nikada svoj optimizam, pozitivan pristup koji imam. Nikad ga ne bih menjao ni prema ljudima. Čak ni prema onima koji bi da me prevare. To je njihov izbor, ja ću im prići uvek iskreno. To što sam nestrpljiv, to je ono što me ponekad košta.

Evo, vaša saradnica Ana dodaje i da ste veoma uporni...

- Da, upornost, stvarno na to sam zaboravio. Umem da zovem dvadeset puta da se nešto završi. Samo jedan neuspeh sam do sada imao u životu, privatne prirode, reč je o mom braku. Ne znam koliko je to pametno da kažem, ali ja u životu nijedan drugi neuspeh nisam doživeo. Nijedan ispit nisam pao u životu. Nijedan projekat koji sam preuzeo nije se desilo da ga nisam uradio. Ne može to neko koga nije briga, ko ne voli posao koji radi. Veoma volim ovaj posao, voleo sam i sve prethodne poslove koje sam obavljao. Ništa ne ide lako, bez problema. Ali istrajnošću, znanjem i upornošću sve se rešava.

Razvedeni ste i otac troje dece, sinova Teodora i Viktora, i ćerke Lole. Mislite li da ste nešto propustili u odrastanju svojih mališana?

- Prisustvovao sam rođenju sve svoje troje dece i učestvovao sam, zajedno sa njihovom majkom, u njihovoj nezi dok su bili bebe, od povijanja pa sve nadalje što je usledilo. Sve sam to prošao i nije mi bilo teško. Imam poseban odnos prema roditeljstvu. To troje dece su moj svet, to je moj život. Sve što radim, radim za njih. I sve slobodno vreme provodim s njima. Todor ima jedanaest, Viktor devet, a Lola šest godina. Moja deca su, nažalost, svesna problema koje smo moja bivša supruga i ja imali međusobno. Ipak, mi smo se dogovorili da te probleme rešimo. To je sad iza nas. Ako su kod moje bivše supruge, onda su kod nje, ali ako su kod mene, onda se trudim da ranije završim s poslom, da se malo prošetamo Promenadom i Adom. Bez tog osećaja porodice, bez tog osećaja odgovornosti prema nekome, koji vas stavlja u poziciju da odlučujete o nečijom budućnosti, pod uslovom da niste sebični – sve je beskorisno. Sve što činim, zapravo činim zbog budućnosti svoje, ali i sve naše dece. I da nije tako, možda bih imao i manje energije i manje posvećenosti poslu. Sve to što sada radimo ostavljamo klincima da bi oni imali priliku da svoje snove ostvare ovde, i to na pravi način. Da ne moraju da idu negde daleko od svoje zemlje tražeći svoju sreću.

Deca danas praktično od rođenja žive u digitalnom svetu. Podržavate li to kod njih i koje su vam omiljene zajedničke aktivnosti?

- Mom starijem sinu je 11 godina, i bolji je u kompjuterima nego ja. Ne mislim na igrice, nego na internet pretraživanja, imaju časove na kojima za pojedine predmete istražuju neke stvari. Ovo je drukčije vreme, prihvatam da oni moraju da budu u tom svetu, tako da ne mogu da budem toliko strog i sprečavam ih u tome. U pokušaju da im premestim fokus interesovanja, stalno im kupujem neke knjige. Sviraju klavir, bave se sportovima. Trudim se da budu što više napolju sa drugarima, sa loptom. Nije lako boriti se sa tim. Zato i gradimo teretane na otvorenom, igrališta, parkove. Meni je nepojmljivo ovo što se sad dešava, da uđete u restoran s decom i da svi članovi porodice gledaju su svoje mobilne telefone i ćute. Katastrofa za porodicu. Vreme sa porodicom, sa decom, mora da bude kvalitetno provedeno. Moderno okruženje može da bude i pozitivno i negativno, ali moj cilj, kada su deca u pitanju, jeste obrazovanje. To je najvažnije. Moji roditelji su pripadali srednjem sloju, imao sam tu sreću ili sposobnost da budem najbolji student i da dobijem stipendiju, do koje nikad ne bih došao novcem koji nismo imali. To mi je omogućilo da dođem ovde gde sam danas. Želim da obezbedim svojoj deci da imaju ono što nikad niko ne može da im oduzme, a to je znanje. Želeo bih da im ostavim grad u kome bi želeli da po završetku škole ostanu da žive. Da u njemu dobiju posao i da u njemu sviju svoje gnezdo, da budu srećni, bezbedni.

Za vas i vašu bivšu suprugu Mariju poslednji meseci bili si teški i bolni, pre svega zbog dece. U medijima se moglo štošta pročitati o vašem odnosu i razvodu, ali vi ste uglavnom ćutali o tome...

- Osim kada mi je majka umrla, a tada sam bio jako mlad, ovo je bio ubedljivo drugi najteži period u mom životu. Ćutao sam jer sam smatrao, a i dalje mislim da sam bio u pravu, da je to najbolje za našu decu. Jer, za pet, deset godina bi možda pročitali nešto rečeno u afektu, a ja to nikako nisam želeo da se desi. Nadam se da smo moja bivša supruga i ja sve naše razmirice ostavili iza sebe. Sad je važno da krenemo dalje, pre svega zbog dece. Ali bilo je mnogo teško. Mnogo toga sam čuo, znao da nije istina, ali sam morao da ćutim. Što više vremena prolazi, smatram da sam ispravno postupio.

Imaju li vaša deca svest o tome da im je otac gradonačelnik? Šta im pokazujete kada šetate ulicama Beograda?

- Vidim da su srećni kad vide da mi ljudi prilaze na ulici sa rečima samo napred, podržavajući moj rad. Vide šta radim, možda ne znaju baš tačno šta i zašto, ali vide. Nije svejedno kada vas ujutru tužno pogledaju i kažu: "Tata, molimo te, možemo li još malo da budemo zajedno", a ja kažem da imam obaveze. To mi je ubedljivo najteže. Ali zato se trudim da bukvalno svaki slobodan tretnutak provedem s njima. Mene nećete videti u restoranima i kafićima, ali sa klincima uvek me možete videti u pozorištu, u bioskopu, na šetalištu...

Tokom gimnazijskih dana aktivno ste se bavili plivanjem, tenisom, gimnastikom, a nastavili ste da se bavite rukometom i fudbalom. Učestvovali ste u Trci zadovoljstva, ali i u Beogradskom maratonu. Čemu vas je sport naučio?

- Sport me je od malih nogu naučio fer-pleju. Sport vas uči organizaciji, timskom duhu, uči vas da budete bolji i uči vas tome da s vremena na vreme izmerite koliko ste sposobni i koliko ste napredovali. Da nema takmičenja, ne biste se ni vi trudili da budete bolji. Zato se često dešava da su veliki sportisti veoma uspešni u životu. Jednostavno, taj sistem vrednosti ih tome nauči.

Rekli ste da vas više privlače individualni sportovi od ekipnih. Govori li to nešto o vašem karakteru?

- Moguće. Nikad se nisam skrivao iza nekog tima, iza nekog kolektiva. Da, doneo sam odluku, ako su loše konsekvence – prihvatam da sam pogrešio. Ako su dobre, onda je odluka, kao i rezultat moj. Nagrada pripada meni. Ne bežim od odgovornosti ni na koji način. Trenirao sam plivanje, gimnastiku, rukomet, tenis... Moje najveće opredeljenje je bila gimnasitika, izuzetno naporan i težak sport. Ali, nikad nisam bežao ni od kolektivnih sportova. I jedno i drugo je dobro, ali kada ste golman u jednom timu, taj timski duh mora dođe do izražaja, učite da upravljate ljudima. Neko ima manje poverenja u samog sebe, pa ga malo treba podići. Neko ga ima previše, pa ga malo treba ublažiti. Taj timski duh se upravo tu vidi, kroz naloge koje dajete ljudima, razgovore koje sa njima vodite i strategiju koju na kraju realizujete. Onaj ko se ne bavi sportom, nikad ne zna šta znači izgubiti. Jer, treba i kad izgubiš stegnuti ruku i reći: "Majstore, bio si bolji."

Nikad niste pili kafu, isključivo čaj. Ne pušite, ne konzumirate alkohol. Da li ste uprkos tome bar povremeno gost beogradskih kafana?

- Nema mene u tim kafanama. Moj jedini porok su moja deca i ovaj posao koji imam. Nikada nisam zapalio nijednu cigaru. Alkohol popijem samo ponekad, čašu belog vina kada je prilika. Kada imam neki slobodan trenutak, trčim oko Ade, kako bih se spremio za polumaraton.

Nekad ste voleli da igrate bilijar, danas rado igrate šah. Imate li vremena da se vratite svojoj prvoj ljubavi, muzici? Malo je poznato da ste završili muzičku školu, da ste svirali gitaru i imali svoj bend...

- Na nažalost, ne. Nisam svirao gitaru još od 1994. godine, kada mi je umro ujak koji me je i naučio da sviram gitaru. Završio sam muzičku školu, takođe zahvaljujući njemu i toj ljubavi koju je u mene usadio. Dobio sam pre nekoliko godina gitaru za rođendan. Eno je skuplja prašinu, ali u nekom trenutku ću je sigurno ponovo svirati. Moja strast su i knjige. Volim stručnu literaturu. Dok sam živeo u Americi, ne postoji knjiga koja je izašla na temu finansija, berze, novčanih tokova, kupovine i akvizicije preduzeća, korporativnih finansija – a da je nisam kupio. Kad sam se selio u Evropu, to me je najviše koštalo. To su bile kutije i kutije koje sam nazad vraćao. I sad s vremena na vreme naručim neku preko Amazona.

Omiljena grupa vam je Riblja čorba?

- Da, ne postoji koncert Riblje čorbe koji sam propustio.

Pisali ste pesme kad ste imali svoj bend, Plačem je pesma po kojoj ste bili poznati. Šta je za vas ljubav, a da to pesmom niste rekli?

- Kao Devica u horoskopu, potpuno racionalna, ne znam kako bih vam odgovorio. Nikad nisam razmišljao o tome. Napisao sam više pesama, ali tu pesmu Plačem napisao je moj stric. To je pesma po kojoj je moja grupa inače bila poznata. Sjajna pesma. Napisao sam mnogo pesama, evo, to prvi put javno govorim. O tome nikad nisam pričao, svojim devojkama sam pisao pesme. Pisao sam polušaljive, poluljubavne pesme, to je bio moj način emocionalne komunikacije. Poslednju pesmicu sam napisao kada sam sa klincima bio na raspustu, pre mesec dana. Čuvaju tu pesmu. Nema naziv. Sedeo sam sa njima na večeri, Lola je crtala nešto, a ja sam uzeo papir i pisao nešto polušaljivim tonom u stihu. Čak ni moja deca do tada nisu videla tu moju stranu. Morate da budete malo opušteni. Ne može to kad ste u stresu, kad vam je glava puna problema.

Biti na čelu dvomilionskog grada zahteva mnogo odricanja. Kako se oslobađate nagomilanog stresa?

- Vreme sa klincima, poneka knjiga koju stignem da pročitam i eventualno malo bavljenja sportom. Ove godine počeo sam da se pripremam za maraton, istrčao sam 21 kilometar, nisam mogao da verujem da ću uspeti. Sad se nalazim u tim šetnjama, laganom trčanju, to opušta. Kad prođem krug oko Ade ili Košutnjaka, imam utisak da sam se resetovao. Ne mogu da bacim telefon, pored mene je, ali ti nestašni i bezbrižni razgovori koje vodim sa decom – to je ono u čemu beskrajno uživim. Pitanja o svemirskim brodovima, o vanzemaljcima, o faraonima, o Spajdermenu... Znači, prvo deca, pa onda sport. To su dva ventila bez kojih ne mogu.

Verujete li u sudbinu ili smatrate da su za uspeh zaslužni isključivo naporan rad, trud i znoj?

- Više verujem u naporan rad, u to da bez muke nema nauke. Ponekad može sreća da vam se osmehne. Da li je sreća isto što i sudbina, ne znam. Ne verujem da postoji slučajnost. Sreća hoće da se osmehne nekada, ne često. Ali, znate, sreća prati hrabre. Ako ste izabrali da ništa ne radite, ne može sreća ni da vas iznenadi. Ako sedite kod kuće i čekate, ništa vam se neće desiti. Nisam od osoba koje razmišljaju o tome da li postoji sudbina. Postoji neka vizija vas kao pojedinca, neka strategija i cilj koji treba da ostvarite i da rešite u svom životu. I sve to od vas zavisi, prevashodno. Ako vas i neka sreća pogleda, dobro je. Ali vi ćete uraditi 95 odsto stvari. Neki novi auto možete dobiti jedanput u životu, i tu je verovatnoća jedan prema milijardu.

Kako sebe vidite za 20 godina?

- Za 20 godina imaću 65 godina i, po Zakonu o radu, moći ću da idem u penziju (smeh). Vidim sebe kao osobu koja i dalje radi ono što voli. Verovatno ću praviti promene, malo da se vratim u neku drugu oblast. Vidim sebe kao jednu zadovoljnu osobu koja je ispunila neke svoje ciljeve i koja je u svojoj 65. godini postavila neke nove ciljeve za sledećih dvadeset godina. Pre svega vidim sebe u okruženju svoje porodice, svoje dece.

(Gordana Mašić)