Zaradimo 135.000 dinara mesečno i jedva preživljavamo: Status Beograđanke uzburkao internet, ljudi je napali!

Beograđanka Bojana Nikolić (38) napisala je status o svojoj plati, koji je ubrzo obrisala, dodala je i da muž ima 55.000 dinara, a kad je objasnila na šta troše pare, svi su ih napali

Redakcija portala Telegraf.rs je poslala poziv čitaocima da se jave sa svojim životnim ispovestima, kako bi “olakšali svoju dušu” i kako bi, baš kao na forumima, u komentarima na objavljenoj ispovesti mogli da vide šta drugi ljudi misle o njihovom izboru i da razmenjuju mišljenja. Naš cilj je da zaštitimo vaš identitet ukoliko ne želite da ga iznosite pred svima. Šaljite nam svoje ispovesti na redakcija@telegraf.rs

Pozvala sam 250 ljudi na svadbu: Došlo je samo 100, a kad sam saznala zašto, vrištala sam, čulo me je celo Užice

Preporučujemo

Ovo je mejl Milene, mlade žene koja je poželela da podeli svoju ispovest sa svima:

"Nedavno sam okačila status na Fejsbuku gde sam doslovno opisala svoj život i svi su me napali. Poenta je bila da mi je muka da svi misle da sam buržujka samo zato što mi je plata 80.000, da očekuju od mene ne znam kakve poklone i plaćanja ručaka i davanje džeparca deci tuđoj za letovanje "da se nađe".

Da, ja imam platu 80.000 i kad sam to napisala na Fb, napali su me ljudi, pa sam obrisala status. A silno sam želela da neko čuje i moju stranu. Jer od mene se očekuje da budem korektna, a ljudi s tri puta većom platom daju mi poklon jeftiniji nego ja njima. Pa čekaj, ko je tu lud?

A ovim siromašnijim gledam što više da dam, ali ljudi su nekako nezahvalni i stalno očekuju još, još. Ne mogu više... Najviše volim da dam onima koji me vole, bez obzira na to koliko oni meni daju ili ne daju. Ali nije to poenta priče.

Moja plata je 80.000, muž zarađuje 55.000 dinara, nemamo druga primanja osim plata. Nemamo nikog u Beogradu, roditelji su nam mrtvi, nemamo nasledstvo, i jedni i drugi su bili podstanari. Nemamo stan od države. Nemamo državni posao.

Mi radimo svakog dana do 17h, ja ostajem uvek duže, na poslu sam do 19h, jer moram da se borim za platu i da ne ostanem bez posla.

Imamo dvoje dece, sin 6. razred, ćerka ide u 2. razred. Živimo u stanu koji smo kupili na kredit, mesečno dajemo za ratu 28.500 još "samo" 23 godine.

Računi su nam skoro 20.000 dinara svakog meseca.

Prevoz i ručak plus kafa na poslu koštaju nas zajedno oko 50.000! Ostatak, što je nešto više od 30.000, gledamo da negde odemo jednom mesečno, nekad se vidimo s prijateljima, tu budu rođendani, kumstva i ostale vesele dogodovštine, koje koštaju.

Hrana, knjige za decu i njihove aktivnosti ulaze u taj ostatak od plata. Nemamo vremena dovoljno za decu, nemamo... Nego lepo smo ih upisali na sve žive aktivnosti da bismo znali da su na sigurnom dok mi radimo. Nemamo drugi izbor. Skupimo za more, nemamo za zimovanje.

Mi NEMAMO plećke ni svinje u zamrzivaču, nemamo torbe koje stižu sa Ibarske, nemamo vikendicu na moru, a ni na planini. Živimo od danas do sutra, gledajući da decu izvedemo na pravi put.

Da, ponekad odemo zajedno na večeru negde i skupim pare da muž i ja delujemo pristojno. Moj posao zahteva odevanje koje je kulturno i komade garderobe koji nisu ispod proseka. Pa štedim da kupim dobru tašnu, da me površni saradnici ne otpišu jer nosim kinesku tašnu. Takav je posao. Takav je život.

I onda mi kuma kaže kako ne može da veruje da nisam uštedila novac od plata, na šta mi trošimo novac, TOLIKI NOVAC??

A ona decu pošalje leti kod svekrve na selo, dinara je ne košta to leto, pa radi dodatni posao. A ja? Ko ima razumevanja? Ljudi, shvatite, Beograd je preskup, ja sam upala u tu mašinu i trošim i živim, ne vredi drugačije. Da ne mogu da zaradim više od 30.000, ne bih ni mogla da živim ovde pristojno nego bih cavonjala od prvog do prvog, zato bih u tom slučaju živela negde na selu. Šta sad...

A mene su svi napali - što radiš u toj firmi, menjaj posao, alo, preseli se... I pisali su mi - Ženo, ja imam platu 25.000 i dva studenta, šta pričaš ti... I sve tako...

Pa kako da se selim, ljudi, jeste li pri sebi? Život je skup, pa nije ovo Amerika da me čekaju u drugom gradu... Niko me ne čeka nigde, moram sve sama da stvorim. Tek su stvari počele da se menjaju, tek je krenuo da se zahuktava privatni sektor, polako, nadam se da će biti i bolje nekad...

Ovako, svi misle da sam buržujka, a ja ne mogu da spavam koliko para iskeširam čim legne plata! Da li vi ovo razumete?? Volela bih da me niko ne osuđuje niti ne shvati pogrešno, ali ja, stvarno, krpim se od meseca do mesec i ovo govorim u ime svih koji imaju prosečne plate i nikad nemaju para. RAZUMEM VAS"

(Telegraf.rs)