Sišli smo 40 metara ispod zemlje, u bunar koji čuva tajne mnogih nerazjašnjenih smrti: Oči u oči sa svedokom mučenja i ubistava (FOTO)

Pored Pobednika na Kalemegdanu, iza masivnih vrata, vekovima se kriju priče od kojih možete samo da se naježite. Pitanja koja 300 godina čekaju na odgovore

Stojim na mestu gde su ljudi vekovima držani u zarobljeništvu i mučeni do ludila, sve dok ne bi počeli da jedu jedni druge. Gde su osuđenici urezivali svoja imena, kao dokaz da su tu skončali na najgori način. Mestu za koje je Hičkok rekao da mu je prava "poslastica". Na dnu jednog bunara koji je najveća misterija Beograda, 60 metara ispod zemlje.

Pronašao je Godzilu, a sad u Srbiji traži grob Atile: Američki producent nam je otkrio šta je sve "iskopao" u našoj zemlji (FOTO) (VIDEO)

Napolju, iza mene, ostaje Pobednik. Jedini koji možda zna odgovore na sva pitanja. Spuštam se stepenicama koje poput DNK spirale obavijaju čuveni Rimski bunar na Kalemegdanu i vode niže do nivoa vode. Sa svakim novim metrom dubine, nailazim na nove neobične pojave, koje ne očekujem da vidim u centru Beograda.

Dok se priblžavamo dnu, sa arheolozima iz "Undergrada", razgovaramo o pričama koje se vezuju za bunar. Među ovim zidinama krije se mnoštvo nerazjašnjenih slučajeva, previše misterija i pitanja na koje i dalje nema odgovora.

Najsvirepiji događaj zbio se 1494. godine. Oko 37 ugarskih zaverenika planiralo je da preda Beograd bez borbe sa Turcima. Međutim, ugarski vojvoda Pavle čuo je za zaveru. Naredio je da 37 Ugara kanapima spuste na dno velikog silosa koji se nalazio na mestu današnjeg bunara. Kad im se um pomračio od gladi, bačeni su im noževi tako da su bukvalno proždirali jedan drugog.

Zamišljam te scene dok na sledećem koraku već vidim vodu na stepenicama, a u isto vreme kaplje i sa plafona. Levo na zidu pažnju mi privlači nešto što, takođe, nikako ne očekujem. Stalaktite.

Veruje se da 1 centimetru stalaktita treba 100 godina da se obrazuje. Po mojoj proceni, ovi na Kalemegdanu debljine su minimum 3 centrimetra.

Nemoguće je primetiti i novčiće kojih ima na svakom koraku, a potiču iz različitih perioda i doneti su iz mnogih zemalja. Pošto ih ima svuda, pretpostavljam da su ih ljudi bacali u bunar ne bi li im se ispunila želja. S obzirom na to da su svi van vode, verovatno i dalje čekaju na ostvarenje želje.

U ovom razmišljanju, dok pazimo da se ne okliznemo o vlažne stepenice, trgla me sledeća priča čija se radnja odigrala možda baš tu gde stojim.

Na kralja Milana Obrenovića 1882. godine u Sabornoj crkvi pucala je Jelena Marković. U ovom neuspelom atentatu saučesnik joj je bila Lenka Knićanin. Za Jelenu se tvrdi da je izvršila samoubistvo u požarevačkom zatvoru, a da je Lenka bila zatvorena u Rimskom bunaru.

Postoje svedočanstva da su Lenku mučili u njenoj ćeliji, hraneći je slanom ribom bez vode. Kada su je jednom vodili na saslušanje, videla je baru punu prljave vode i pala pred nju kako bi se napila, ali ju je stražar brzo povukao i nije uspela. Dva meseca pre suđenja pronađena je mrtva u svojoj ćeliji, kao i vojnik koji je čuvao. Njena smrt nikada do kraja nije rasvetljena.

Tražim mesto na kom je mogla biti njena ćelija i vidim udubljenja u zidu prekrivena stalaktitima. Ispod njih se naziru potpisi, kao mogući dokaz o lokaciji zatvorskih ćelija.

Na jednom "grafitu" čak piše "STOJAN I MILOJE, OSUĐENICI, 1871".

Po ovim potpisima, jasno mi je da je tokom Drugog svetskog rata Rimski bunar i Nemcima privukao veliku pažnju, pa su spuštali obučene gnjurce na dno bunara. Nikada se nije saznalo šta su tražili, ali se veruje da je zlato Kraljevine bio njihov cilj. Kakva god istina bila, činjenica je da se gnjurci nikada nisu vratili iz bunara.

Za ove podatke saznajem na samom dnu, tamo gde se put završava. Vodiči mi kažu da ne pamte da li je nekada voda bila tako nisko i da li su nekad uspeli toliko da se spuste u samu unutrašnjost bunara.

Ne znam da li da budem zadovoljna zbog toga ili ne, dok me okružuju dokazi strašnih mučenja žena i muškaraca. Samo gledam u neobjašnjivo prozirnu vodu na dnu.

Moji domaćini se sve vreme šale i trude da maksimalno opuste atmosferu, pa mi ne daju da budem poslednja u koloni jer, kako kažu, najgore je kad misliš da nema nikoga iza tebe, a onda te neka ruka zgrabi iz mraka. I sve me to podseća na one najgore horor filmove.

Kao da mi čitaju misli, počinju priču o izvesnom Beograđaninu koji je hteo da se oslobodi svoje ljubavnice, pa ju je gurnuo u duboki ambis Rimskog bunara. Iako su je ronioci tražili, telo nestale žene je tek nakon deset dana isplivalo.

Ovu priču iskoristio je režiser Dušan Makavejev za film "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT". Vremenom je postavljena zaštitna rešetka da se nešto slično ne bi dogodilo.

Makavejev nije jedini koji je lokalitet Rimskog bunara iskoristio za svoj filmsko ostvarenje. Domaći film "Lavirint" Miroslava Lekića realizovan je upravo na ovom mestu.

Kad je američki reditelj Alfred Hičkok boravio u Beogradu 1964. godine, obišao je Kalemegdan. Istakao je kako je na njega poseban utisak ostavio Rimski bunar.

- Takav ambijent za mene uvek predstavlja pravu poslasticu - rekao je Hičkok.

Podilazi me jeza zbog te rečenice, ali i od hladnoće koja se povećavala svakim metrom kako smo silazili. Krećemo nazad i shvatam da i ime Rimski bunar u sebi krije još jednu misteriju. Niti je reč o bunaru, niti su ga gradili Rimljani.

Izgradnja neverovatne građevine počela je 1717. godine, kada su Austrijanci oslobodili Beograd od Turaka.

Dok razmišljam o tome, shvatam da je danas tačno 300 godina od tog, drugog, oslobođenja od Turaka. I zadržavam u sebi misao da se možda baš zbog toga, baš danas, voda toliko povukla i omogućila nam da zađemo u dubine.

Dok izlazimo iz Rimskog bunara, muči me pitanje gde su mogli nestati oni nemački gnjurci. Kako su nestali u bunaru čijem sam dnu malopre prišla? I dobijam odgovor.

Tokom 1967. i 1968. godine počela su prva ronjenja u Rimskom bunaru. Tokom tih istraživanja pronađena su dva ljudska skeleta i pretpostavlja se da su to upravo pomenuta dva Nemca.

Sve i da je ovo tačno, iz Rimskog bunara odlazim s pitanjem u glavi: gde su tela bila skoro 30 godina?

(J. Stakić/j.stakic@telegraf.rs)