One su omiljene medicinske sestre u Beogradu: Mališani ih obožavaju, svojom plemenitošću ozarile su Tiršovu (FOTO)

Leposava Budić (57) i Marijana Milenković (29) dočekale su me nešto posle 7 ujutru raspoložene, nasmejane i doterane

Kad kažu da je neko spasao jedan život, tu osobu nazovu herojem, a kad kažu da neko spasava živote svaki dan, onda se te osobe zovu - medicinske sestre. Dve među njima, od, sigurni smo, "mora" ljudi koji zaslužuju da se za njih čuje, rade u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj ulici. 

Preporučujemo

Devojčica posle 99 dana u Tiršovoj rasplakala sestre sa odeljenja: Pismo kakvo smo zaboravili da pišemo i čitamo (FOTO)

Teško je među oko 420 sestara i tehničara u ovoj ustanovi pronaći omiljenu osobu među decom. Kod njih se leče deca iz cele Srbije i da se svi oni pitaju, možda bi "rezultat" bio drugačiji. A možda i ne bi. Možda su ove dve sestre samo najbolje među jednakima.

Leposava Budić (57) i Marijana Milenković (29) dočekale su me nešto posle 7 ujutru raspoložene, nasmejane i doterane.

Marijana je tek završila noćno dežurstvo, a delovala je kao da je tek došla na posao.

Pričale su o tajnama "zanata", "bockanju" dece, koliko vole svoj posao i da li bi ga ikad menjale.

Prema Marijaninim rečima, tek kad je počela da volontira na abdominalnoj hirurgiji, počela je da voli svoj posao.

- Neću decu da bodem, nema šanse, mislila sam tada i htela da postanem terapeut. Došla sam na kliniku i posle 3 dana dali su mi iglu i epruvetu. Uspela sam, "ubola" sam iz prve, bilo je i starije dete, 15 godina, tako da je sarađivao. Bila je sreća neverovatna kad sam plasirala "leptirić" odnosno "braunilu" bebi od mesec dana - priča Marijana koja je šest i po godina na klinici na odeljenju ortopedije i traumatologije.

Srednju školu je završila u Smederevskoj Palanci. Svoje obrazovanje planira da nastavi, da se prekvalifikuje za strukovnu medicinsku sestru, što je veoma pohvalno i veoma retko, nažalost, budući da se danas medicinske sestre sve teže opredeljuju za usavršavanje.

Još na prvom času, priča Marijana, uče nas da sve svoje probleme ostavimo kod kuće. To tako mora, jer, navodi, moraš prema deci da budeš ljubazan, fin i strpljiv.

- Uvek sebe stavljam u situaciju pacijenata. I ja bih volela da mene neko lepo dočeka - kaže ona. - Ali, jako je teško kad se pacijent veže za vas i vi za njega.

Marijana priprema male pacijente za odlazak u salu na operaciju.

- Ispunjavamo im želje, ako možemo, i mame, ako zatreba odvedemo u salu, pripremimo ih, kažemo da ćemo biti tu kada se vrate i kad se probude. Mnogi roditelji decu lažu, kažu da idu da se slikaju, mi ih savetujemo da to ne rade.

Lepa Budić je, kaže, uvek znala da će raditi "nešto" u zdravstvu i da će na taj način pomagati ljudima.

- Još kao mala sam govorila da ću da operišem - priča Lepa koja ima 37 godina staža. - Ali, životne okolnosti su bile takve da nisam nastavila školovanje. Svoje radno mesto i ustanovu u kojoj radi smatra drugom kućom.

- Meni je ovo drugi život, ja sve uspone i padove klinike u kojoj radim doživljavam lično - dodaje ona i naglašava koliko se ponosi što radi u popularnoj "Tiršovoj". Na to njene reči i Marijana dodaje da uvek to ističe.

Leposava radi kao EEG tehničar, na elektroencefalografiji mozga. Uz pomoć EEG-a dijagnostikuju se neurološka oboljenja. Dnevno bude i do 25 pacijenata.

- Od nas troje koje radimo ovaj posao zavisi i djagnoza. Moje je da snimak bude čitljiv. Ali, da bih došla do snimka moram da dete pripremim i opustim, jer moraju da leže mirno oko pola sata. A to sve mora vrlo pažljivo, bez arogancije, toplo, morate da objasnite detetu sve i da mu pokažete, ako treba. Vrlo je važno da dete shvati da ga nećemo lagati. Ako treba, stavimo roditeljima tu kapu da pokažemo kako izgleda i da ne boli - objašnjava Leposava.

- Ja sam nemoćna ako mi dete ne pomogne, ako ono ne sarađuje ja ne mogu da uradim ništa.

Prema njenim rečima, čim neko uđe na vrata, ona proceni kakav razgovor treba da vodi, topao ili autoritativan.

- Kad neko dete uđe, vi vidite da je ono svo u okicama, suzica samo što ne krene, shvatite sami kroz šta prolazi, a ćuti kao zaliveno. Pipnem mu srce, ono lupa 100 na sat - objašnjava Lepa. Posle kaže decu pohvali, "niko mi nije bio dobar kao ti", često im govori.

Leposava Budić je, kad je tek počinjala, radila godinu dana na "neonatusu", odeljenju za novorođenčad. Potom je 10 godina bila hemato-onkološka sestra.

- Na tom odeljenju su bila deca koja su obolevala od najtežih bolesti. Dnevno smo imali po 4 "egzitusa" (smrti), tada nije postojala intenzivna nega ni citostatici. Na tako teškom mestu čovek sagoreva - objašnjava Leposava. Koliko je ona sama to teško podnosila govori i činjenica da je imala psihički sterilitet. Jer, kaže, drugačije nije moglo da se objasni. Šest meseci pošto je promenila odeljenje, ostala je u drugom stanju.

Do 1990. godine na klinici su se dodeljivali ordeni za najbolju sestru ili tehničara. Od predložene tri osobe, pacijenti bi izabrali pobednika. Leposava je orden dobila 1988. godine.

Sve brige, priča, ostavljaju se kod kuće.

- Porodice sigurno trpe, kao i bolesna deca, koju morate da ostavite. Ovde morate da ste nasmejani. A ako više nemate snage, pa sam si to odabrao, to ti je poziv - ističe Lepa i dodaje da je veliki emotivac koji stvarno voli svoj posao. - Ipak, lepe stvari su te koje mi daju snage. I kad bih opet morala da biram, isto bih izabrala. Kao kad vidim starog pacijenta koji sada ima svoju decu, pa se obraduje kad ih dovede ovde i shvati da sam ja još tu.

Prema njenim rečima, u njihovom poslu ne sme da postoji sujeta, čovek mora stalno da se preispituje.

Neki pacijenti će se pamtiti zauvek. Kao devojčica koja je na klinici bila u poodmaklom stadijumu tumora.

- Toliko se vezala za mene. Svako jutro imale smo ritual, dođem i odem da doručkujem s njom, jer drugačije nije htela da jede. Kada je trebalo da krene kući, tražila je da ja budem u smeni, da je ispratim - priča tužno Marijana i dodaje da devojčica nije više živa.

Velika je sreća, kaže ona, kad dugogodišnji pacijenti dođu  traže vas, to ostane u lepom sećanju ispunjava te. Marijana se prisetila jedne mame i njene devojčice koja je dovezena posle saobraćajne nesreće.

- Kosa joj je bila puna komadića stakla, nije dolazilo u obzir da je pustim da tako legne, pa sam uz pomoć roditelja sve to iščešljala. Kad je otpuštena, majka devojčice mi je rekla: "Da nije bilo vas, ja ne znam kako bih preživela noć! Toliko ste me smirili i utešili!"

Leposava kaže da se često dešava da ih ljudi iz malih sredina hvale. Kažu, konačno neko ko je ljubazan.

- Jedna mama iz Čačka mi je rekla: Jao, ono vaše srećo, dušo, svima sam u Čačku pričala! Mi i pacijenti smo na istoj strani, nema tu dve strane - objašnjava Leposava. - Iks puta mi kažu: "Od vas treba učiti!" I ništa ne treba kriti od roditelja, treba ih edukovati za dalje, da ne prave greške, da nam se pacijenti ne vraćaju. I to je posao sestre, da proceni koliko roditelji znaju. Treba da shvate gde greše.

Marijana kaže da joj ne smeta kad ima više posla.

- Desi se da za popodne imamo 8 hitnih prijema, a ja sama. Ali, nema veće sreće kad dođem u smenu, a deca se obraduju: "Jao, super, Marijana je došla!" Uvek nađem vremena za njih, za poneku partiju neke društvene igre. Posle dobijam pisma od pacijenata.

(Jasna Vučić - j.vucic@telegraf.rs)