Priču o beogradskim Romeu i Juliji niste učili na časovima istorije: Kako je jedno zrno pasulja reklo više nego svi jezici sveta

Oni su pogledima i osmehom izjavili jedno drugom ljubav, ali im je valjalo to i realizovati

U Beogradu posle Prvog srpskog ustanka, počinje jedna ljubavna pripovest u kojoj dovitljivost zaljubljenih nadjačava sve druge. O tome piše Marinko Paunović u knjizi "Beograd, večiti grad" koja je danas bezmalo zaboravljena, a objavljena je 1967. godine, povodom stogodišnjice oslobođenja od Turaka, a prenose Novosti.

Preporučujemo

Najjača priča o 5. oktobru, a niste je znali: 50 Srpkinja skočilo u Savu da bi izbegle silovanje

Romantičnu priču Paunović je pronašao među beleškama Branislava Nušića, i to iz doba kada on još nije dostigao onaj ugled, a potom i popularnost koju je zasluženo stekao.

- Drugačije je to, kada se u jednoj romantičarskoj istoriji stavi naslov "Romeo i Julija". To nekako i ide - pisao je Nušić.

- Ali kad se u jednoj nežnoj ljubavi Romeo zove Zagla, a Julija Badža, onda to odista i ne izgleda nimalo poetično... Ali baš tako je bilo.

Rodila se ljubav

Đorđe  Zagla je iz Makedonije došao u Srbiju i hrabro se borio u Prvom srpskom ustanku. Brzo je kod Vujice Vulićevića postao buljubaša, a docnije je to bio i kod vojvode Vula Ilića Kolarca.

- Bio je zaista hrabar, veliki junak i u ratovima je dopao rana - beleži Paunović. - Naročito se odlikovao u borbi na Suvodolu 1809. godine, kada je upao među Turke i zbunio ih turskim uzvicima (govorio je i turski) pa ih je obarao kao snoplje. I tom prilikom je ranjen u trbuh, ali je i tu ranu preboleo.

U to vreme, Badža je bila mlada bula, koja je imala starca muža, zarobljena u kući s malim rešetkastim prozorima i visokom zidnom ogradom, koju niko nije smeo da pređe.

- Kada je nastupilo nešto malo privremenog mira između Srba i Turaka, te je Zagla mogao obesiti svoj jatagan o pojas, a Badža smela slobodnije proviriti kroz prozorske kaveze, sreli su se jednom njihovi pogledi, a zatim su se ti pogledi i češće sretali. Iz pogleda se izrodila ljubav, silna i strasna, onakva kakvom su bili zadojeni dvoje mladih iz Verone. Oni su pogledima i osmehom izjavili jedno drugom ljubav, ali im je valjalo to i realizovati.

Tu nastupaju grdne muke. Kako? Sastati se nisu mogli, a sporazumeti još manje. Pisati nisu znali, a poveriti se nekom trećem nisu smeli.

- I tada Zagli dođe na misao na koju možda nijedan ljubavnik do danas nije došao niti će doći - bio je oduševljen Paunović. - Svoje kučence, koje je neobično voleo, nauči da ide u avliju Badžinu.

Čim bi se dvorišna vrata odškrinula, naš Romeo bi bacao kosti ili meso u dvorište, a dresuri je pripomagala Badža, koja bi uvek pomilovala kuče i davala mu ponešto, pa je pašče lako naviklo da joj često dolazi.

Usledila je "druga faza", jednako neobična, jer je u ono vreme svaka Turkinja dobro znala govor cveća. Kako kaže hroničar, "poznavala ga je kao jevanđelje".

Zagla bi vezao krpicu oko vrata kučetu, za nju cvet ili plod, ono bi odnelo dar Badži, a ona bi mu isto tako odgovarala....

Karanfil i Neven

Najpre joj je poslao struk karanfila, a to po haremskom rečniku znači: "Znaj da si u mome srcu". Ona mu je odgovorila stručkom nane, što kazuje: "Davno na tebe mislim".

Paunović dalje beleži kako se "prepiska" odvijala.

- On njoj zatim pošalje stručak bosiljka, a bosiljak znači: "Ti si moja, ti si samo moja!".

... A ona njemu neven, a neven će reći: "I ti si moj dragi!"

Tako je Zaglino kučence, podmićeno darovima, odano nosilo poštu i rasplamsavalo ljubavni razgovor između dvoje zaljubljenih, da bi sve dobilo šire i ozbiljne razmere, kada je Zagla jednog dana zamotao u krpče komadić kreča. To je značilo - "Il' me ljubi, il' me se okani".

Badža je na to odgovorila tako što mu je poslala nekoliko pramenova svoje kose. Taj odgovor je značio "Uzmi me na svoje grudi i bežimo!".

Hroničar beleži i da je priča dobila na težini kada je udvaraču "pseći poštonoša" doneo zrno pasulja, a to je značilo da je dobrodošao u devojčinu sobu te noći. Od te noći su se, tvrdi pripovedač, usmeno sporazumevali...

Neizvesno je kako je ova priča okončala, ali Paunović beleži epilog koji je došao do njega.

- I kako sve ima kraj, tako ga je imala i ova romansa. Došla je 1813, kada je cela Srbija, kroz teško krvoproliće, pala opet pod turski jaram. Beograd je bio potpuno uništen. Zatim dolazi 1815, sa novim ustankom, a 1830. nova Srbija i obnova Beograda. Šta se sve dogodilo sa Zaglom i Badžom, moglo bi se samo nagađati. Zna se jedino to da je Zagla umro u Beogradu 1847. godine u prilično poznim godinama.

(Telegraf.rs/ izvor: Večernje novosti/ Foto: Ilustracija)