Dirljiva priča o Gariju i Igoru iz Mirijeva: Gari je lutalica, svačiji pas a ničiji. Muž, otac, JUNAK i najbolji prijatelj jednog čoveka (FOTO) (VIDEO)

Garijev najbolji prijatelj je sa svetom želeo da podeli priču o jednom nesvakidašnjem psu, i jednoj nesvakidašnjoj ljubavi. Probajte da ne zaplačete, probajte

Gari je pas iz Mirijeva, naizgled sličan hiljadama lutalica, a opet drugačiji.

Preporučujemo

Ako Đoković pogleda ovaj snimak, sigurno ću pobediti: Predivna Tara (11) igra, glumi, svira klavir, a boluje od veoma retke bolesti (FOTO) (VIDEO)

Drugačiji jednom momku, Igoru Nikoliću, Garijevom najboljem prijatelju, koji je sa svetom želeo da podeli priču o jednom nesvakidašnjem psu i jednoj nesvakidašnjoj ljubavi, u nadi da će promeniti srca onih koji je budu pročitali, kao što je promenila njegovo zauvek.

Igorova priča o Gariju je toliko dirljiva i iskrena da smo odlučili da je prenesemo u celosti bez izmena.

PRIČA O GARIJU

"Dugo vremena sam čekao na obećanje dato sebi da ću napisati priču o Gariju, nažalost trenutak je pronašao mene. Nije to priča o rasnom psu, niti je on bilo kome drugom drugačiji niti specijalniji. Većini koji budu pročitali verovatno će biti dosadno ali ovu priču ne pišem za druge već za sebe, kao podsetnik da nikad ne zaboravim ovo stvorenje.

Kao malo štene se pojavio, pre nego što ću ja doći na Mirijevo, a možda je i bio tu ali ga ja kao i većina ljudi koji se bore za svakodnevnu egzistenciju nisam primetio, ali on je primetio mene. Lagano me osvajao svojom ljubavlju i načinom na koji samo pas to zna da pokaže.

Na igralište na koji moj prozor gleda nikad nije smeo kročiti jer je bio izujedan kao štene od pasa koji su branili svoju teritoriju. I sada kada se setim uvek je dolazio do puteljka koji je razdvajao igralište od travnjaka i tu mu je bila magična crta koju nikad nije prelazio osim kad sam ja bio tu, kada ju je prelazio bojažljivo gledajući u mene kao zaštitnika.

Na početku sam napisao da ovo nije priča o rasnom psu, niti je pas moj, ustvari on je svačiji. I od komšinice Brane, koja ga hrani kad stigne, i od porodice sa detetom od jedva dve-tri godine koji su naučili dete da se ne plaši psa već da mu priđe onako kako dete zna, bez straha i pomazi ga, nahrani. To je ulični pas i ma kako taj epitet grozno zvuči zapravo nije realan. Gari nije uličan pas!

Gari je imao svoju kućicu koju sam uz pomoć prijatelja sagradio i doneo tamo gde je boravio. Nadam se da vam nije dosadno ali uskoro će se videti poenta i šta me nateralo da pišem o "mom" Gariju. Dešavalo se da u toku noći izađem i sednem na klupu usled porodičnih problema koje sam imao, ta klupa je bila poprilično udaljena i na zabranjenoj teritoriji za Garija, ali sam u pola 3 noću osetio kako je neko skočio na klupu i svoju nežnu njuškicu gurnuo u moje krilo.

Ljudi, ja nikad nisam patetisao i išao u ekstrem kao neki ljudi kojima su životinje ceo život ali taj osećaj, kad skapirate da kad nemate koga da pozovete, a imate nekog ko jednostavno svaku tugu želi da podeli sa vama. Ne, u pravu ste. To ga ne čini nikako junakom. Nastaviću dalje.

U neko vreme na gradilištu gde boravi se pojavila ženkica koja je već bila noseća. Meni je to bio jedan pas više, ali Gariju je to ipak bilo nešto specijalno i na to mi je skrenuo pažnju kad sam se vraćajući sa treninga kasno uveče dao njegovu omiljenu porciju hrane. Stao je nasred ulice i snažno je lajao. Začudio sam se jer nikog nije bilo u vidokrugu. Iz mraka je istrčala ženkica koju je on doveo do hrane i pažljivo je čuvao da ona može da jede.

Propustio sam napisati milion dočeka ispred kola koji mi je Gari priređivao, sa prvim otvaranjem vrata i uskakanjem u kola i obavezan poljubac u vidu lizanja. Svaki dan me ispraćao do parkinga pri tom prelazeći sa mnom prometnu ulicu, često uplašen da ga ne udare kola.

Ljudi, ne mogu opisati tu sreću kad me vidi, brzina repa koji pomera, lajanje na sve oko mene kako bi me zaštitio od ostalih automobila. Taj osećaj ispunjenosti i sreće koju mi je malim stvarima svakodnevno priređivao me je nateralo da imam zabeležen ovaj osećaj ispunjenosti dok je on bio pored mene.

Posle par meseci pojavili su štenci, pet malih štenaca. Koliko je samo on brinuo o njima. Nije dozvoljavao sa majkom štenaca niko da priđe ni blizu, zaštinik porodice pravi. Vremenom smo devojka i ja dali ime ženki Zara, nekako je tako blentavo izgledala i ime je samo došlo. Dugo vremena su Zara i Gari gospodarili našim srcima.

Tri štenaca smo uspeli udomiti, dva su preostala, valjda su nekima bili ružni ali količinu gluposti koje njih dvoje naprave ne možete videti nigde. I štenci su dobili ime, Neda i Meda.

Video sam svojim očima kada ih Gari tera sa ulice jer nailazi kamion, odvaja hranu za njih. Igra se i uči ih da se brane.

Često čitam tekstove gde ljudi prenose da životinje maltene pričaju, i često sam se smejao preterivanjem i preuveličavanjem dogodovština zato i pišem ovo bez ikakve želje da nešto preuveličam a i zašto bih, ovo je priča ipak samo za mene.

I kroz nastavak teksta sam propustio navesti sate i sate, dane i dane vremena mojih i Garijevih, gde sam znao ostajati sa njim satima i igrati se, voleo je da juri drvce kad mu baciš kao valjda i svaki pas, naši zajednički trenuci su bili ispred zgrade ili na klupi na koju se odmah uputi i očekuje višesatno maženje.

Ako bih kojim slučajem uzeo telefon da se javim da kažem zašto kasnim on bi šapicom vukao moju ruku nazad ka sebi. Da vukao, pokušao sam to nekoliko puta snimiti jer znam da mi niko ne bi verovao ali uvek se nešto isprečilo.

Neki snimci su i napravljeni. Način na koji me dočeka, ta količina ljubavi. Prvih meseci sam mislio da je to životinja koja se veseli jer mu donosim da jede.

Međutim više puta se dešavalo da mu sipam da jede i krenem kući, a on krene za mnom i ostavi punu činiju hrane. Njemu nije bila potrebna hrana već ljubav koju je on nesebično davao iz dana u dan.

Sećam se trenutka kad je bio pljusak i kada me je mokar do gole kože čekao čim sam uparkirao auto, odveo sam ga kući i osušio, tresao se kao prut jer su ga često komšije terale iz zgrade gde sam ga redovno puštao dok je bilo hladno.

Nije hteo dalje od praga zgrade uplašen, tresao se a tako mokrog sam ga uzeo u svoje naručje i odneo u stan. Verovao mi je kao i milion puta do tada.

Zvuk koji ispušta kad se mazi je u meni unosio mir i spokoj kakav godinama u ovom haosu nisam imao.

Često sam provodeći vreme sa njim gubio pojam o vremenu ali su me razumeli svi, dovoljno je bilo reći Gari. Jednom mi je komšinica koja je uparkiravala svoj auto rekla "komšija pravo je čudo koliko vam se obraduju kad vas vide" rekoh skromno "pa zato što ih hranim."

"I ja ih hranim pa se ne obraduju toliko", nisam mogao a ni želeo objasniti naš specijalan odnos. Možda ne bi ni shvatili ili bi prokomentarisali evo još jedan "kučkar".

Naš odnos je trajao sve do samog kraja. U tom martu mesecu Zara je dobila teranje što je privuklo ogromnog belog psa više nego duplo većeg od Garija. Gari je branio Zaru svakodnevno i svakodnevno dobijao ujede od tog psa.

Ja sam provodio sate sedeći sa njim i štiteći njegovu teritoriju. Kad sam ja pored njega osećao je sigurnost i tada je po navici čim se pojavim kretao u potragu za Zarom koja je od konstantnog maltetiranja tog psa pobegla kako bi zaštitila porodicu.

Toga dana sam ga zatekao sa ranama po celom telu. Na moj povik nekad je dolazio trčeći i gurao svoju njuškicu u moju ruku. I sada je došao na poziv, sav krvav i šepao je na jednu nogu. Beli pas ga je izujedao, unakazio. Dao sam mu da jede, pokušao je da potrči za mnom kao što je to uvek radio kad krenem na trening, okrenuo sam se i video u pogledu izvinjenje. "Ovaj put te ne mogu ispratiti".

Krenuo sam do posla ali sam se posle sat vremena vratio jer mi je taj pogled ostao urezan u memoriji. Molio sam ljude da mi daju transporter da ga odvedem kod veterinara, niko nije imao.

Da bi mi se jedan veterinar sam javio i došao kolima po nas dvojicu. Odveli smo ga na pregled, obrijali smo mu crnu dlaku na par mesta i našli tragove zuba. Zadnja šapa mu je doživela traumu ali nije bilo ništa za šivenje, dobio je injekciju protiv bolesti, krpelja i antibiotik, sve vreme sam ga držao dok se tresao ali i dalje mi je verovao kao i prvog dana.

Vratili smo se kući a u međuvremenu smo pozvali veterinarsku ustanovu kako bi došli da nađemo Zaru da bi je sterilisali, čipovali i vratili kod Garija.

Pošto je već dva dana nije bilo, sagao sam se i pitao Garija "gde je Zara?". Ne znam da li će mi neko verovati mada to nije ni bitno, Gari je krenuo kroz šiblje i šumarak i posle 2-3 kilometra odveo me je do nje.

Zaru su uspavali i odveli na sterlizaciju i vakcinaciju. On je ostao ispovređivan da tuguje. To veče sam želeo više nego ikad da ga odvedem kod mene.

Došao je na pola puta do zgrade pogledao me je i okrenuo se nazad i prvi put za ovo vreme otišao od mene. Ujutru sam ga zatekao u još gorem stanju, slabo se kretao i mislio sam da mu je došao kraj. Da mog Garija više nema...

Kao i svi ljudi kad izgube nekog, tek se onda sete da napišu i kažu sve ono što im je na srcu. Zato sam na početku rekao da je trenutak našao mene! Ali ne! Moj Gari je JUNAK!

Ovo nije priča koja se piše posle smrti, ovo je priča o životu i borbi jednog psa koji mi je pružio ljubavi više nego svi ljudi oko mene! Naravno da se Gari oporavio.

Upravo sam ovu priču pisao iz nekoliko puta jer je na našoj klupici gurao svoju glavu i tražio da se mazi, pa sam odlagao telefon jer je ipak on moj JUNAK koji zaslužuje da dobije šta hoće! I dalje je ispred svoje kućice, čuva dva štenca dok im se mama ne vrati, a to je za 5-10 dana.

I često me pitaju: "jel to vaš pas?". Voleo bih da jeste! Ali to je pas svih nas koji ga volimo! I zato mislim, tačnije voleo bih da zna koliko sam ponosan na njega i koliko ga volim jer ipak je to moj JUNAK!!

(Telegraf.rs)