Beogradski makro (32) otvoreno priča o svom poslu: Pomažem ženama koje rade za mene, iako se uopšte ne trude

- Svako danas može biti makro. Dovoljno je da imaš nekoga da ti čuva leđa, solidnu uslugu i poslušne devojke koje nemaju drugi posao

Nisam ga pogrešno zamislila. Oprezan korak, kožna jakna, krupan, naočare ispod kojih snima sve. U ruci torbica sa haračem, pretpostavljam. Pitam se na sekund da li i o meni razmišlja kao o potencijalnoj prostitutki koja bi mu punila džep dok on ne radi ništa. Nesvesno prekrštam ruke u trenutku kada on, beogradski makro, pruža svoju ka meni da se pozdravi. Trudim se da ne vidi da mi se gadi.

Preporučujemo

Ispovest domino Izabele (31): Poznati beogradski biznismeni mi plaćaju 50 evra da im radim SVE OVE OGAVNE STVARI

- David - izgovara spuštajući naočare na pola nosa.

Ima nešto u tom pokretu. Zamišljam da tako startuje sve svoje buduće žrtve. To bi još bio najbolji scenario jer bi tako bar polusvesno pristale na ono što moraju da rade za njega.

- Sad imam 32 godine, a ovim unosnim "poslom" bavim se od 20. Živeo sam tad u studentskom domu i tamo napravio svoju grupicu od šest devojaka. One su unovčile telo, ja svoje organizacione sposobnosti. Nikoga nisam terao ni na šta - izgovara u sekundi, očigledno naviknut da sve radi po satu.

Iz te prve ture ostala mu je jedna devojka, druge se menjaju, ali nikad ne prelazi brojku od šest žena. Mušterija  je, s druge strane, mnogo više i taj broj stalno raste.

Foto: Profimedia/Alamy

Shvatam i da mu je vreme sa mnom izgubljen novac. Tamo negde, neki muškarac odložen je da bi on mogao da razgovara sa mnom. I nije mi žao. Tamo negde, neka žena ne mora da da svoje telo za 30 evra.

- Nema tu mnogo filozofije. One se kurvaju, a ja im pomažem u tome. Sve što zarade, delimo na pola. Od svakog njihovog zadatka ja dobijem 30 evra, one isto toliko - zastaje jer je primetio moje zgranuto lice.

Uključujem vagu u glavi i merim koliko one daju, i koliko on ne da ništa za tih 30 evra. Više se i ne trudim da sakrijem da mi se gadi. Želim da to primeti, jer tamo neke žene to ne smeju da mu pokažu. Zgrožavam se u ime svih devojka koje mu robuju.

- Nemoj tako da me gledaš. Mogu da odem u zatvor zbog ovoga. Moje je pravo da im uzmem pola. Ne znaš ti kakve su to žene. Aljkave, prljave. Žene koje se ne trude, samo legnu i rašire noge. Više od 30 evra i ne zaslužuju - govori naginjući se ka meni.

Ne sviđa mi se taj govor tela. Počinjem da zamišljam kako se tek ponaša prema tim "aljkavim i prljavim ženama koje samo legnu i rašire noge". Sigurna sam da njih ne gleda preteći kao mene. Njima preti.

- Imam samo jednu koja obavlja posao kako treba, ona se baš trudi i oko nje mi se mušterije otimaju. Za nju ne pitaju koliko tražim, samo vade evre. Čiste zarade mesečno imam oko 5.000 evra. I nisam ja tako loš. One same nikad ne bi otišle kod ginekologa da ih ja redovno ne vodim - kaže samozadovoljno.

Dodaje i da treba da mu budu zahvalne što ne moraju da stoje na Brankovom mostu. Rade na poziv.

- Svi mi padnemo u nekom trenutku. Ja se na sceni držim već 12 godina. To je život u kom konstantno čekaš kad će te neko skratiti za glavu. Naročito u Beogradu. Kad me neko pita čime se bavim, kažem da sam PR - sada mi se već ruga.

Sada već nervozno gleda na sat. Počinjem da osećam kao da mu dugujem 30 evra.

- Svako danas može biti makro. Dovoljno je da imaš nekoga da ti čuva leđa, solidnu uslugu i poslušne devojke koje nemaju drugi posao. Država bi trebalo da mi zahvali što se borim protiv nezaposlenosti - smeje se po prvi put, sve vreme stiskajući torbicu.

Ustaje sa stolice, stavlja naočare i pruža mi crnu vizit kartu na kojoj piše samo njegov broj. Shvatam da je moje vreme isteklo.

-  Dok otvara vrata kafića, dobacuje mi da pogledam poleđinu kartice. Namiguje i, pre nego što zatvori vrata za sobom, javlja se na telefon. Čujem ga kako izgovara: "Stiže".

Okrećem karticu i tamo ugledam zlatnim slovima ispisano: "Join the club" (postani deo kluba).

Nema više gađenja, samo osećaj nemoći jer ne mogu da uradim ništa za onu koja "stiže".

(J. S/ Telegraf.rs)