Beogradski "Bristol", hotel izgubljenih činova: "Odavde idemo ili u stan ili nam sledi ilovača!" (FOTO) (VIDEO)

Porodice vojnih penzionera više od 20 godina plaćaju mesečno oko 100 evra za smeštaj

U beogradskom hotelu "Bristol" nekada je živeo general JNA Vladimir Trifunović, čovek koga jedni smatraju izdajnikom, drugi herojem. Danas tu ima mnogo porodica vojnih lica. Malo ko zna da u drugom delu hotela u Karađorđevoj ulici žive "privremeno" već 20 godina vojni penzioneri i njihove porodice. Nikad nisu dobili obećane stanove, a boje se rekontrukcije hotela. 

Preporučujemo

Vladimir Trifunović - heroj žive vojske i izdajnik mrtve države

Potresna priča bivšeg generala JNA: Uništio je svoj život da majke njegovih vojnika ne bi plakale

Kako je došlo do toga da Bristol, grad u Engleskoj, postane simbol balkanske tragedije? Hotel kraj Železničke stanice je u vlasništvu države. Podeljen je na dva dela, komercijalni, u kojem se sobe izdaju, i deo koji služi kao privremeni smeštaj vojnim licima.

Porodice vojnih penzionera više od 20 godina plaćaju mesečno oko 100 evra za smeštaj.

- Imam rešenje za jednu sobu, sad tu živim sa suprugom i njenim sinom, koji ima 26 godina. Tu ste u jednoj sobi kuvate, peglate, sušite veš, spavate, perete suđe u lavaboima i kadama - priča Dragan Stojanović koji je pre rata radio pri vazduhoplovstvu u Zagrebu. - To vam je život, kako oni kažu u hotelu. A ja kažem da je to kolektivni smeštaj.

Kad je prekomandovan u Beograd, kaže, imao je osećaj da tu nešto nije dobro.

Prema rečima Zore Petrović (76), na hodniku su uključivali rešo i tu pržili uštipke. Njen muž je bio u kasarni u Karlovcu koja je bila pod blokadom. Sinove je poslala tamo gde nema rata. Muž je bio zarobljen u Hrvatskoj, a ona je prebačena u Beograd 1991. godine, u dvokrevetnu sobu u Bristolu. I dok je bio zatvoren, sve vreme je, kaže, plakao. I, nije dočekan sa lovorikama. Jer je bio jedan od onih koji je dozvolio da kasarna padne u ruke neprijatelju.

Ona je jedan od prvih stanara novog dela hotela.

- Ispočetka nam nisu dali da išta imamo u sobi. Ništa da ne uključujemo, jer je struja slaba, samo je namenjena stanarima, koji dođu.

- Zar to nije lepo kad ste mladi, pa dođu deca, a vi imate mesto gde da se skućite? To je najveća sreća! - priča Zora.

Glavni utisak ovih ljudi je nepoverenje sa kojim su dočekani, kao i hladna dobrodošlica.

- Ovo je za mene raj, jer drugo nemam. Nemam pare da plaćam. Kad mi dođe porodica, snalazimo se, tu se svi guramo, spavamo na podu, šta ćemo, moramo tako - objašnjava Svetlana Aralica, koja je pobegla iz Bjelovara. Ona je udovica oficira SFRJ. U Bristolu je živela sa ćerkama i unucima.

Redovno je plaćala sobu iako zvanično nije imala rešenje i pravo na smeštaj kao penzionerka. Dolazila je i vojna policija da je izbaci iz sobe.

Na raznim konkursima i dodelama stanova za ove ljude nije bilo mesta, pa su sobe za prenoćište vremenom postali njihovi domovi.

- Odem na pijacu, kuvam ručak... Čovek nema volju. Jednostavno sam se izolovao. Živim od danas do sutra - kaže Radomir Babanić. - Imam zamrzivač, frižider, veš mašinu u kupatilu, jedan ležaj i to je sve. Jedan stočić.

Babanić je radio u komandi armije u Zagrebu.

I njemu je privremeno dodeljena jedna soba u Beogradu.

Dragan Stojanović, Zora Petrović, Radivoje Stojanović, Radomir Babanić, Svetlana Aralica, samo su neki od stalnih gostiju hotela "Bristol". Neki, poput supruga Zore Petrović, više nisu među živima. Prema rečima Radomira Babanića, u poslednjih nekoliko meseci, tri stanara su se "odselila", otišla na neko bolje mesto, uključujući tu i generala Vladimira Trifunovića.

- Nikakav drugi kolektivni smeštaj ne dolazi u obzir. Ili stan ili ilovača! - kaže Dragan Stojanović.

Komercijalna strana hotela brine o tome kome će pripasti hotel zbog izgradnje Beograda na vodi. Nova strana se plaši da zbog rekonstrukcije ne izgubi i ovih nekoliko kvadrata u kojima je ceo njihov život.

Odgovora na pitanje koliko ukupno ima ovakvih porodica, još uvek nema.

(Telegraf.rs / Izvor: rts.rs)