Crveni kiosk je bio simbol cele bivše Jugoslavije: Cela priča počela je u starom Beogradu (FOTO)

Od 2003. godine razvija novu generaciju kioska čije bi testiranje uskoro trebalo da počne

Sećate li se čuvenih crvenih kioska koji su za vreme Tita bili postavljeni na svakom čošku? Kada je slovenački dizajner Saša J. Mahtig pre 50 godina predstavio svoj model kioska K67, verovatno nije mogao ni da predstavi kolika će njegova masovna upotreba uslediti i za šta će se sve on koristiti. Poznati crveni kiosk, preteča moderne trafike, mogao se videti kao pojedinačni element ili kao modularno uklopljena struktura širom bivše Jugoslavije.

Preporučujemo

KOKICE U KNEZU OTIŠLE U ISTORIJU: Nov pravilnik grada Beograda počeo sa primenom

Kad radnici na trafici idu u toalet? Odgovor na ovo pitanje je užasan

Njegova svrha bila je raznovrsna: počev od prodavnica namirnica, preko novinarnica i poslastičarnica pa sve do stanica za žičare na planinama ali i za kućicu za graničnu policiju, piše gradnja.rs.

- Njegova upornost da nađe svoje mesto, verovatno je jedan od najvećih razloga za uspeh ovog kioska - kaže Maja Vardjan, kustos Muzeja arhitekture i dizajna u Ljubljani.

U teoriji, sistem K67 je omogućavao neograničen broj varijacija za uklapanje modula, piše ArchDaily. Nas slici ispod možete videti u kakvim su se sve kompozicijma kioci sastavljali.

Do 1999.godine, kada je proizvodnja kioska K67 prestala, proizvedeno je 7.500 jedinica. Dok je većina ostala u Jugoslaviji, veliki broj ovih kioska izvezen je u inostranstvo, između ostalog u Poljsku, Irak, Keniju, Novi Zeland, Japan, bivše zemlje Sovjetskog Saveza, ali i u SAD.

Danas, niko u potpunosti nije siguran koliko je kiosk K67 i dalje u upotrebi. Ipak, u sećanje na uspešnu eru njegovog postojanja, Muzej arhitekture i dizajna u Ljubljani prikazao je kiosk K67 u svom punom sjaju kroz prikaz retrospektive Mahtigovog rada.

U svom eseju, kustos muzeja Maja Vardjan, objasnila je po čemu se to ističe K67. “Izdvaja ga njegova pozicija između arhitekture i industrijskog dizajna, utemeljenost u okviru modernog grada i društva, učestvovanje u ritualima svakodnevnog života građana i na kraju, ali ne i manje bitno, njegova upornost da nađe svoje mesto.“

Kiosk je služio kao trafika, poslastičarnica, stanica za žičare na planinama ali i kao kućica za graničnu policiju.

Saša J. Mahtig je tokom svojih studija u ljubljanskoj školi arhitekture tokom ranih šezdesetih, pohađao i interdisciplinarni program Course B koji je uticao na mnoge generacije arhitekata ali i industrijskih i grafičkih dizajnera. Predavač kursa Edvard Ravnikar potencirao je na analizi, istraživačkom radu, eksperimentisanu i konkretnim projektima. Njegov savet studentima da “razmotre najmanji potrošni materijal i od njega stvore novo prostorno rešenje“, postao je i filozofija stvaranja samog Mahtig.

Tokom svog prvog samostalnog projekta na dizajnu kafića u Ljubljani, Mahtig je čuo za ideju gradskog Urbanizma o osmišljavanju novih kioska. Samoinicijativno, Mahtig je predstavio čelnicima grada svoj dizajn kioska koji je podrazumevao primenu novih industrijskih materijala i logike masovne proizvodnje. Čelnicima se ideja svidela, a ostalo je istorija. čuvenog kioska K67.

Saša J. Mahtig od 2003. godine razvija novu generaciju kioska čije bi testiranje uskoro trebalo da počne.

Mahtigov prvobitni dizajn kioska sastojao se od pet glavnih konstruktivnih elemenata i pomoćnih elemenata kao što su dve varijante nadsrešnice i elementi enterijera poput polica, rasvete i roletni. Ovako dizajniran prototip, obojen u jarko crvenu boju, završen je 1969. godine.

Tokom narednih godina, nakon što je K67 predstavljen u čuvenom Design Magazineu, kustos preztižnog muzeja MoMA raspitivao se o mogućnostima dodavanja kioska K67 kolekciji muzeja. Ova ideja je i realizovana ali sa određenim propustima. Zbog kašnjena u isporuci, osujećen je plan ubacivanja većih jedinica kroz prozor muzeja, pa je Mahtig prilikom dolaska otvaranja izložbe u decembru 1970. godine zatekao dve jedinice van muzeja. Druga verzija kioska, proizvedena 1971. godine, mogla se rasklopiti, pa da je kiosk postojao u takvoj formi 1970, mogao bi biti unet kroz vrata muzeja MoMA.

Mahtig, koji važi za dizajnera nemirnog duha ali i za veštog biznismena, potencirao je ideju da K67 u svom razvoju treba da prati promenu korisničkih navika i napredak u industrijskim procesima, kako bi ostao komercijalno održiv. Kako god, njegov dizajn kioska uspeo je da održi urbanistički paradoks, odnosno da podrži šemu organizacije sistema objekata prema regulaciji i u okvirima jasnih dimenziija, a da ujedno podstakne i omogući raznovrsnost istih.

Danas kao 76-ogodišnjak, Saša J. Mahtig i dalje radi na novim projektima dizajna kioska. Od 2003. godine razvija novu generaciju kioska čije bi testiranje uskoro trebalo da počne.

(Telegraf.rs / Izvor: gradnja.rs)