S KAMEROM U RUCI SKOČILA SAM IZ AVIONA SA 3.000 METARA: Pogledajte moj snimak i drhtite sa mnom iznad Beograda (FOTO) (VIDEO)

Pokušavam da osvestim šta mi se desilo u prethodnih 40 sekundi, ali jedina slika koja mi je pred očima je da sam na ivici aviona i da se samoinicijativno savijam ka napred

Na zemlji sam! Smejem se. Ne toliko zbog toga što sam zahvalna Bogu, Isusu i svim svecima jer se padobran otvorio (jer u to nisam ni sumnjala), već zbog proste činjenice da nemam reči kojima bih prepričala šta mi se dogodilo u prethodnih šest minuta provedenih u oblacima iznad aerodroma Lisičji jarak.

Draško je skočio iz aviona iznad Beograda kako bi uhvatio POKEMONE, ali nije računao na ovu stvar (VIDEO)

Kada sam svojevoljno iskočila iz ispravnog aviona sa 3.000 metara, u slobodnom padu provela sam 40 sekundi pri brzini od 220 km/h, a zatim duže od pet minuta zajedno sa tandem instruktorom upravljala otvorenom kupolom i širom otvorenih očiju posmatrala Beograd iz potpuno nove i neponovljive perspektive.

Padobranac pao na krov zgrade u Padinskoj skeli

U slučaju da ne uspem da vam tekstom dočaram akciju o kojoj maštam još iz detinjstva, za svaki slučaj imate video zabeležen Go Pro kamerom, za koji priznajem da sam imala više frke da gledam, nego da ga snimim i u njemu učestvujem.

Da se vratim na početak priče. Ja sam mala i kad porastem postaću pisac i padobranac (u mom slučaju definitivno važi ona stara "pazite šta želite, možda vam se i ostvari!", inače, kako objasniti da je ova suluda kombinacija egzistirala makar na dan?).

Koristim priliku da kao web-novinar zabeležim neobičnu priču napisanu iz ličnog iskustva i pozivam "Tandem skok Beograd" kako bih rezervisala svoj termin. Skače se samo vikendom i to onda kada vremenske prilike dozvole. A ko za inat kiša pada, vetar duva, sneg u najavi, čak su i braća Rusi i Belorusi rešili da održe vojnu vežbu "Slovensko bratstvo" tu po "mom nebu".

Zajednička vežba Srba, Rusa i Belorusa nastavljena padobranskim skokovima (FOTO)

Ali, ko čeka, taj dočeka. Subota je, divan dan, u dva sata napokon LETIM!

Dolazim na sportski aerodrom gde me čeka divna ekipa "Pegaz" pilotske akademije, upoznajem "svog" padobranca Željka Đurđeva (46) iz Kikinde i najluđa akcija u mom životu može da počne.

Potpisivanjem saglasnosti...

Željko ima 30 godina iskustva i ovo mu je 2.700 skok po redu (možda i koji više, jer ne broji, ali svakako postoji evidencija pa zna okvirno). Danas je moj najbolji drug, za koga ću biti prikačena sigurnosnom opremom. Dodaje mi odelo i pozajmljuje još jednu rolku, jer će mi biti hladno na tri kilometara iznad zemlje (a da biste stekli subjektivni osećaj, rećiću vam da na svakih 1.000 metara spoljašnja temperatura opada za šest stepeni).

Podvrćem rukave i obuvam patike. Skoro sam spremna (ako ću ikada i biti).

Još samo da me dodatno obezbede ruskom opremom koja je jedna od najsigurnijih na svetu. Ok. Osigurana sam u predelu nogu, stomaka i grudi i kada smo se uverili da ne postoji šansa da ispadnem iz ovog bezbednosnog sistema, spremna sam za kratke instrukcije.

- Vrata se otvore, idemo jedna noga napolje na papuču aviona, druga noga isto. Ja ti pokažem palac gore, ti mi daš isti signal. Glava unazad, rukama čvrsto stegni obe trake i lagano se sagni napred. Kada te tapnem po ramenima, raširi ruke i što više podigni noge unazad. Nemoj da zaboraviš da podesiš pritisak. Jel jasno? - pita Željko. Klimam potvrdno glavom.

Vreme je da krenemo, ali pre toga da uradim jedan selfi.

... I da kažem koju reč u kameru.

Pred ulazak u "cesnu 128" ponavljamo stečena znanja i let može da počne.

Pilot Bojan Aćimčev se slaže.

Ko bi rekao da ću se voziti unazad u letelici, kada sam jedna od onih kojima je muka čak i u vozu? Ali, trenutno ne smem da mislim na mučninu, visinu, brzinu...

Osećaj propadanja, takođe. Čekaj, na šta onda da mislim za vreme dostizanja željene visine? Do skoka nas deli još 25 minuta vožnje, koje prekraćujemo u priči sa studentom Milošem i padobrancem Darkom koji će skočiti za nama.

Vreme je. 20 sekundi. 10 sekundi. Odbrojavamo zajedno: "Četiri, tri, dva, jedan!". Pilot otvara vrata aviona, a ja sam se skoncentrisala na to da pravilno izvučem noge kako se ne bih saplela i pala (čekaj, šta?)... Sve što osećam i čujem je jak vetar, stojim na psrtima na ivici, naginjem se napred i žmurim.

Otvaram oči, padam, gledam. Ponavljam u sebi "ja letim". Postajem svesna da sam zaboravila da namestim glavu kako treba, da postavim pravilno noge, da podesim pritisak. Ali sam i pored toga živa. Imam osećaj da lebdim, a iz tog stanja me na kratko cima otvaranje padobrana. Sigurno smo na 1.500 metara visine čim ga je Željko otvorio. Preplavljuje me osećaj miline. Kao da je neko preko mog tela prebacio najmekši pliš na svetu. Odjednom mi je toplo.

Sad mogu da uživam čitavih pet minuta u najlepšem pogledu na Avalu, ušće, auto-put...  Pokušavam da osvestim šta mi se desilo u prethodnih 40 sekundi, ali jedina slika koja mi je pred očima je da sam na ivici aviona i da se samoinicijativno savijam ka napred. No, nemam više vremena za razmišljanje. Došao je trenutak da provežbamo tehniku sletanja. U suštini, moje je samo da podignem noge što više.

I evo nas, uspešno smo se prizemljili.

Smejem se. Na zemlji sam! Živa sam kao nikada ranije!

Nisam morala da budem previše hrabra, niti da se ne bojim visine, niti da dozvolim da me mučnina koju osećam i dok prelazim preko ležećeg policajca spreči u nameri da probam ovaj, za nekog hobi, način života, adrenalinska zavisnost,  a za mene još jedan dan na poslu. Ali onaj u kojem se ispunjavaju snovi. I dobija diploma, majica i video od kojeg zastaje dah.

Do sledećeg puta, plavo nebo!

Sutra pročitajte šta su nam ispričali padobranci i oni koji su se otislnuli u avanturu života.

(Sanja Ilić)