IZNELI SU ME IZ LOGORA KAO BEBU, U KUTIJI ZA CIPELE: Priča ove Beograđanke ostaviće vas bez reči! (FOTO)

- Moja majka je bila u sedmom mesecu trudnoće kada se porodila u logoru i donela me na svet. Bilo je dva sata posle ponoći. Moj stric, Dragoljub, onako malu, stavio me je u kutiju za cipele koja je bila napunjena vatom i tako me izneo iz logora - priča Ester Bajer, kojoj je rat obeležio ceo život

Veličina života često je neprocenljiva, sve dok čovek ne dođe do same ivice, do te tanane linije koja ga deli od smrti. Tada shvati koliko je vredan svaki dan, sat, trenutak, proveden na ovom svetu.

Preporučujemo

Glad, stradanje, bezbroj nevinih duša odneto je kroz ratove koji su zadesili čovečanstvo, a oni koji su svedočili užasu i gledali smrti u oči i danas teško pričaju o svemu što su preživeli.

Tu nema pobednika. Svi gubimo.

O strahotama Drugog svetskog rata i svojoj neverovatnoj sudbini, govori sedamdesettrogodišnja baka, Ester Bajer, Beograđanka koja je za dlaku umakla crnoj sudbini u nacističkom logoru na Starom sajmištu8. Ona je jedna od retkih Jevreja koja uspela da preživi.

- Moja majka je bila u sedmom mesecu trudnoće kada se porodila u logoru i donela me na svet. Bilo je dva sata posle ponoći. Moj stric, Dragoljub, spasao mi je život - počinje svoju životnu priču Ester, koju je rat obeležio od prvog dana rođenja.

Dok govori o sudbini majke, ne može sakriti drhatnje u glasu.

- Ona kao trudnica nije trebalo da bude u logoru. Ali sama se prijavila da ode! Svi naši su bili tamo i nije sebi mogla da dozvoli da ih napusti.

Ester je sa Sajmišta izvukao njen stric, Dragoljub Petković. Ona se toga ne seća, ali su joj, kada je dovoljno odrasla, ispričali šta se dogodilo te kobne noći.

- Bila sam malena i slaba. Jedva da sam imala jedan kilogram, jer sam rođena u sedmom mesecu trudnoće. Moj stric je morao da se snađe i uspeo je u tome. Onako malu, stavio me je u kutiju za cipele koja je bila napunjena vatom i tako me izneo iz logora. 

Ovaj neverovatni događaj odigrao se 31. januara 1942. godine, nakon čega je završila u Domu u Zvečanskoj, gde je provela pune tri godine. Ester su kasnije odgajali baka i deka, a o svojoj sudbini saznala je kada je pošla u osnovnu školi.

- Deka mi je rekao da sam Jevrejka i pokušao da mi objasni šta se dogodilo. Naravno, tada sam bila mala i nisam znala kolku važnost imaju te reči. Tokom odrastanja, shvatila sam sve što sam proživela...ta trauma ostaje zauvek, ma koliko vremena prošlo.

Kroz život se bavila teškim poslovima, a bez bake koja ju je odgajila, ostala je u četrnaestoj godini, što je za nju bio još jedan težak udarac.

Odveli smo Ester na Sajmište. Odlazak tamo, za nju je bio potresan...dok je koračala stepeništem, okrenula se ka nama uz reči:

- Rat je najveće zlo koje čovek može da stvori. Nije bitno ko smo po nacionalnosti, bitno je da li smo ljudi.

Utihnula je i dugo, bez reči,  posmatrala reku.

Svim registrovanim Jevrejima u Beogradu je naređeno da se prijave u kancelariju Jevrejske policije (Judenreferat). Između 8. i 13. decembra, Jevreji su sprovedeni preko pontonskog mosta u logor, u kome je broj zatvorenika već do 12. decembra bio 5.281. Sa dovođenjem Jevreja sa Banjice, iz Šapca, Niša, Kosovske Mitrovice, Novog Pazara, Raške, izbeglica iz Beograda i srednje Evrope, broj zatočenika u logoru je između 8. decembra 1941. i kraja aprila 1942. porastao na 7.000, od toga 6.400 Jevreja i 600 Roma.

Od ukupno 17.800 Jevreja koliko je živelo u Srbiji i Banatu, ubijeno je njih 14.800.

(Dunja Čavić)