Vozila sam se busom tri sata po Beogradu, šta mislite, koliko puta je ušla kontrola?

Oko tri sata vozili smo se raznim gradskim autobusima, presedali na više različitih lokacija, a broj kontrole koja nam je ušla u prevoz bio je... Pogađajte!

Hapšenje ljudi koji nemaju kartu, tuče i okršaji s kontrolorima i komunalcima i još mnogo toga neprijatnog, samo su neke od situacija koje su poslednjih meseci uznemiravale Beograđane i one koji bi se zatekli u gradskom prevozu.

Preporučujemo

Kako bismo se uverili koliko često kontrola proverava prevoz i da li je nekako moguće zaobići je, rešili smo da napravimo mali test.

Oko tri sata vozili smo se autobusima, presedali na više tazličitih lokacija, a broj kontrole koja nam je ušla u prevoz bio je... Nula!

Početno stajalište: Zemun.

U Glavnoj ulici ulazimo u autobus broj 17 i vozimo se par stanica. Četiri je sata posle podne, "špic". Masa putnika klacka se u vozilu, vraćajući se s posla, dok mlađi veselo čavrljaju o školi, izlascima i događajima koji su na njih ostavili utisak.

Na nekoliko minuta čuje se glasno "bip" koje označava očitavanje "Bus-Plus" kartica.

Silazili smo kod starog Merkatora, pa je cela ruta trajala nešto manje od 15 minuta. Za to vreme nije bilo kontrole. 

Prvi autobus koji je naišao bila je osamdeset petica. Nema gužve. Naprotiv, više od polovine mesta je bilo prazno. Seli smo na jedno i uputili se ka sledećem odredištu. Oko pola sata je prošlo dok smo stigli do "Bloka 42". Prvih 40 minuta vožnje prošlo je sasvim mirno, bez "Bus-Plusovca" ili komunalaca.

Opet silazimo i menjamo prevoz.

Kod Buvlje pijace na Novom Beogradu odmah smo uhvatili autobus boj 95 i uputili se ka centru. Tu je gužva kulminirala. Toliko je ljudi da više ne može ni da se uđe, ni da se izađe. Zbog gužve smo ostali u ovom autobusu i sat vremena putovali do Borče 3.

Da li nas je tog dana poslužila sreća, ne znamo, ali, jedno je sigurno - od kontrole ni traga, ni glasa!

Što se putnika tiče, okvirno svaka peta ili šesta osoba otkucavala je kartu (ovo naravno ne znači da su se ostali švercovali, jer je moguće da kod sebe imaju mesešne ili godišnje povlastice). U Borči smo okrenuli krug i uputili se nazad, a od početka putovanja prošlo je malo manje od dva sata.

Iako nismo promenili ogorman broj autobusa morate priznati da je u današnje vreme jako teško koristiti gradski prevoz, a da ne naletite na konduktere, pogotovo ovoliko dugo.

A sad, pravac centar grada. Opet devedeset petica i opet gužva.

I opet bez kontrole.

Stižemo na Zeleni venac gde se prazni pola autobusa. Ovde smo "ubili" još 40 minuta, minimum, a bliski susret s "ridžama" nismo imali.

Silazimo kroz prolaz i upadamo na liniju 84 koja nas vozi nazad do Zemuna. Kod Ušća smo pomislili da su nas kondukteri konačno uhvatili, međutim, nekoliko momaka su samo nosili torbice oko vrata.

- Kakva paranoja - pomislili smo.

Kako li je onim ljudima bez karte, koji stalno moraju da bulje kroz prozor, čekajuči "bele majce"?

Kad smo bili kod pošte u Zemunu, prošlo je nešto više od tri sata vožnje. Naše putovanje imalo je srećan kraj, jer kontrole nije bilo. Iako na prvi pogled zvuči nemoguće, zapravo je moguće - sve što vam treba je malo sreće.

Ali, ipak vam savetujemo - kupite kartu.

(Telegraf.rs)