POTRESNA SRPSKA PRIČA: Doktori mu uništili vid, a njegov život danas će vas oboriti s nogu! (FOTO) (VIDEO)

- Ljudi treba da shvate da su svi ljudi prvo i pre svega ljudi, pa tek onda da imaju i druga svojstva koja su nekada različita, kao i da te različitost treba poštovati - ističe Viktor Živojinović, pravnik iz Beograda koji je izgubio vid još u periodu boravka u inkubatoru. Međutim, njegov gubitak nije ga pokolebao u borbi za prava osoba sa invaliditetom koju veoma otvoreno pokazuje na sopstvenom primeru

Zbog svog invaliditeta, mnoge slepe i slabovide osobe ne odlaze na visoke škole, ne zapošljavaju se, a društveni život im je najčešće sveden na minimum. Međutim, postoje i oni koji odbace život sveden samosažaljenjem i svojom energijom postanu primer svima nama.

Preporučujemo

Viktor Živojinović, pravnik iz Beograda, vid je izgubio još u periodu boravka u inkubatoru. Gubitak vida na desnom oku bilo je potpuno, dok je vid na levom oku bio sveden na samo 15 odsto. Vid koji mu je do tada bio veoma otežan, u 16. godini života, greškom belgijskih lekara nepovratno je izgubljen.

- Bilo mi je teško ali sam prihvatio tu činjenicu. Znao sam da moram da nastavim dalje da se borim, tek kasnije sam shvatio da je to poprilično veliki gubitak. Kada bih ti rekao da gubitak vida nije uticao na mene, lagao bih. Kao što i svaka druga promena utiče na naše živote, tako je i ovo uticalo na moj. Drugačija je percepcija onoga ko nešto vidi i onoga ko ne vidi ništa - počinje svoju priču Viktor.

Na pitanje koje su mu sve promene dogodile nakon gubitka vida, kaže:

- Mnogo toga, počeo sam da koristim beli štap, prestao da čitam poruke na mobilnom, prestao da zveram u ribe... Jeste i to poslednje sam prestao - dodaje kroz smeh naš sagovornik i naš intervju dalje počinje da se odvija.

Kako si prevazišao izazove u školovanju i kasnije prilikom zapošljavanja?

- Izazove u školovanju i prilikom zapošljavanja nisam prevazišao već sam morao sa njima da se nosim. To sam činio tako što sam se borio za jednaka prava svih a sve zato da oni koji dolaze posle mene ne bi prolazili kroz isto što i ja.

Da li sam uspeo? Ne znam... Zapošljavanje je posebna priča i to je moja trenutno najveća bol i briga, radim na Ugovoru što nije ni malo sjajno s obzirom da tu imaš sve obaveze a prava nemaš... Najgore je što nema tu prilagođavanja posla ili radnog mesta, već sebe prilagođavaš koliko možeš i koliko ti se dozvoli.

Da li si i na koji način bio diskriminisan zbog svog invaliditeta?

- Da, na više načina i gotovo svakodnevno ali ljudi ne diskriminišu iz zlih pobuda, već iz gluposti i neznanja... Možda to rade i iz straha, ne znam... Ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova koji sam spomenuo je jedna velika diskriminacija zaposlenih u odnosu na ostale, a posebno je težak za OSI zato što on zabranjuje bilo koje odsustvo sa posla pa i radi lečenja i ne omogućava nam ravnopravan položaj sa ostalim zaposlenima.

Koliko su se tvoja druga čula pojačala otkako imaš invaliditet?

- Oduvek imam invaliditet i ne znam kako je živeti bez njega. Smatram da se nisu pojačala već da ih ja mnogo drugačije koristim od vas.

Da li je tvoj invaliditet i koliko uticao na tvoje samopouzdanje kada je u pitanju prilaženje devojkama, sticanje novih prijatelja, druženje sa ljudima?

- U sticanju novih prijatelja i druženju nemam neki poseban problem. Nemam mnogo bliskih prijatelja ali svakako ih imam taman toliko da me čine srećnim. Devojke i veze su neka druga priča. Nije lako prići devojci ako je ne možes videti i ako ti ona ne da neki jasan znak da želi da budete više od prijatelja... Mnoge devojke da se ne lažemo ne bi bile ni sa mnogo boljim frajerima od mene. Ljubavne veze umeju da budu jako teška priča bar što se mog iskustva tiče.

Od koga si dobio najveću podršku i pomoć?

- Od prijatelja i porodice, ali si uvek najveća podrška sam sebi, svi drugi su tu samo da ti malo pomognu...

Koliko je situacija pristupačnosi crno-bela u Beogradu?

- Crna je toliko da do beloga ni ne stizemo. Mali broj pristupačnih saobraćajnica i trotoara, mali broj zvučnih semafora, mali broj taktilnih staza i velika gužva u gradu kao i neuređeni trotoari puni rupa situaciju čine veoma teškom.

Kada god pričamo o pristupačnosti nekako su tu prve doze nedostatka novca, a ni potrebe, zato što čelnici sami sebe lažu da ih nikada nepristupačno okruženje nije zabolelo, a zaboravljaju da su i oni bili ili da imaju decu i da samo nekada nisu mogli da sa kolicima za bebu uđu u apoteku i to zbog dva stepenika.

Da li misliš da javnost priča o pravima i potrebama slepih samo 15. oktobra kada se obeležava Dan slepih?

- Ne, pričaju oni malo i trećeg decembra kada je svetski dan osoba sa invaliditetom... No to ne rade većinom zbog skretanja pažnje na prava i potrebe već zbog svoje smaopromocije.

Šta misliš da treba da se promeni kako bi osobe sa oštećenim vidom imale bolji kvalitet života?

- Mnogo toga, ali se to neće desiti brzo niti lako pošto je najteže promeniti svest ljudi. Ljudi treba da shvate da su svi ljudi prvo i pre svega ljudi, pa tek onda da imaju i druga svojstva koja su nekada različita, kao i da te različitost treba poštovati.

Pogledajte šta Viktor ima da vam poruči:

(Mihajlo Pavić)