SRPSKA HEROINA: Prodala sve da bi bebe u ratu preživele, sada živi u siromaštvu (FOTO)

Humanitarni rad ove herione postao je samo bleda uspomena iako je gotovo sve uložila u popmoć unesrećenom narodu i vojsci daleke 1992. godine. Danas, Divna Kundajica postala je žrtva teške bolesti i materijalne situacije a mi kao društvo na to smo ostali, čini se, ravnodušni

Nakon saznanja da boluje od raka, Divna Kundajica odlučila je da ne sedi skrštenih ruku na prizore rata u BiH koje su prenosili mediji, već je započela niz veoma značajnih humanitarnih akcija. Altruistički porivi učinili su je istaknutom srpskom dobrotvorkom na koji su, nažalost, mnogi zaboravili.

Preporučujemo

Tokom rata, Divna je putovala čak tri puta nedeljno od Beograda do ratnog žarišta, a glavni cilj joj je bio pomaganje unesrećenom narodu, deci i vojnicima. Kao član "Kola srpskih sestara" učestvovala je u mnogobrojnim dobrotvornim akcijama od početka rata, pa sve do Dejtonskog sporazuma.

Kako pre dvadeset i dve godine internet nije bio dostupan svima, a društvene mreže nisu postojale niko nije mogao da zabeleži sve užase rata u Bosni, ali ni Divnine herojske podvige. Drugi razlog zašto se o Kundajici malo zna je njen karakter koji ne dozvoljava hvalu jer je, kako kaže, sve radila iz čovekoljublja.

- Motiv mi je bio što sam sve užasne prizore gledala na televiziji. Bilo je momenata da sam toliko puta plakala kada sam gledala dnevnik, da mi je polazila krv na nos. Umesto toga, odlučila sam da uradim nešto za taj narod. Tada sam se borila sa rakom i lekari su mi predvideli samo 6 meseci života. Razmišljala sam da mi je bolje da umrem sa svojim narodom, ako mi je već suđeno, nego da umrem kod kuće. Međutim, ispostavilo se da lekari nisu bili u pravu - objašnjava Divna.

Kako bi bila u mogućnosti da pomogne unesrećenom narodu u ratu, Divna je, uz saglasnost svoje porodice, uložila veliki stan i veliku količinu ličnog novca. Dvadeset godina kasnije, velika humanitarka postala je žrtva svoje velikodušne prirode.

Vest da u banjalučkom porodilištu novorođenčad umiru usled nedostatka aparata za kiseonik stigla je u maju 1992. godine. Divna je pošla u ozbiljnu humanitarnu akciju.

- U maju 1992. godine stigla je vest o tragediji u banjalučkom porodilištu, baš u to vreme sam dobila unuka koji je bio pod aparatima za kiseonik u beogradskoj bolnici. Znala sam samo da nešto moram da uradim za tu decu. Raspitivala sam se na sve strane. Najpre sam pronašla jednu nemačku firmu, ali oni nisu isporučivali aparate Srbiji.

Na kraju sam otišla u firmu "Sutjeska", a pošto su cene bili previše visoke, stavila sam stan u kojem sa živela sa porodicom pod hipoteku. Zadužila sam se i obećala da ću novac vratiti za 10 dana, a nisam imala ni dinara. Imala sam ludu sreću, te su sva sredstva bila prikupljena od strane naše dijaspore. Transport aparata bio je daleko veći izazov – priseća se naša sagovornica.

Transport aparata za kiseonik i drugog neophodnog sanitetskog materijala bio je veoma otežan, jer je zbog borbenih dejstava put do Banjaluke bio neprohodan i bilo je neophodno da sva pomoć iz Beograda dođe iz vazduha.

Međutim, kako su svi letovi bili zabranjeni uvođenjem sankcija, agonija transporta trajala je duže vreme. Čak ni Divnino ugriranje u sedištu Unprofora u Beogradu nije pomoglo.

Tek nakon probijanja Koridora, Kundajica je zajedno sa nekoliko inženjera, bila među prvim putnicima koji su prošli tim koridorom i nakon punog dana putovanja stigli u Banjaluku.

- Kada je probijen Koridor, jedan stari čovek prišao je našem džipu i kada je video beogradske tablice, kleknuo je i poljubio ih. Toliko o tome šta je tim ljudima značila pomoć iz Srbije. Toga nisu bili svesni mnogi ljudi iz Beograda - priseća se kroz suze naša sagovornica i dodaje da nikada neće shvatiti ljudsku zlobu i licemerje.

Kada već pominjemo licemerje i egoizam, teško je prihvatiti i činjenicu da velikoj dobrotvorki danas nema ko da pomogne. Divnin humanitarni rad ostao je samo bleda uspomena, a dok su mnogi sticali profite za vreme rata, Kundajica je završila u raljama bolesti i teške materijalne situacije.

- Nakon prodaje stana, ostala nam je mala vikendica na Fruškoj Gori u kojoj danas živim sa porodicom. Imam penziju od 13.000 dinara, moj suprug nešto više, dok nam je sin nezaposlen. Ne bih tražila pomoć da zaista nisam došla do trenutka da ne mogu da živim ovako – priča ona i dodaje da se ponekada oseća izdanom jer joj se vrata mnogih institucija često zatvaraju pred nosem.

Naša sagovornica ne želi nikakvo sažaljenje, već samo malo podrške kako bi mogla da prebrodi izvesne životne probleme. Iako je empatija nepopularna osobina u savremenom srpskom društvu, treba imati na umu da je Divna prava heroina našeg vremena koja je dosta uložila u pomaganje drugima. Jedino pravedno bi bilo da joj se mi kao društvo za to i odužimo.

(Mihajlo Pavić)