DOSIJE STRAVE I UŽASA: Ovo su ispovesti Srba koji su VIDELI ĐAVOLA lično!

Beograđani za Telegraf govore o susretima sa paranormalnim, o tome kakve su posledice ova iskustva ostavila na njih i kako su se sa svime izborili

Sve je više ljudi koji otvoreno pričaju o svim susretima sa paranormalnim pojavama.

Preporučujemo

Do skoro je bilo prilično tabu govoriti o iskustvima ovog tipa, međutim, nešto se dogodilo i, očito, postalo okidač za to da se ljudi otvore po pitanju stvari koje su videli, doživeli, i koje su na njih ostavile velike posledice.

Pitali smo Beograđane da li su se nekada susreli sa nekom natprirodnom pojavom, i imali smo šta i da čujemo.

- Devojka i ja smo jedno veče izašli u grad sa njenom najboljom drugaricom, njenim dečkom i još par ortaka. Mi smo u Jerkoviću, pa nas je mrzelo da se vraćamo u 4 ujutru kući, a i da plaćamo taksi. Odlučili smo da prespavamo kod njene drugarice, pošto je stan predratni, ogroman, a ona je tu živela sa sestrom koja je otišla kod dečka u Novi Sad na vikend.

Elem, spavali smo, i ja sam u snu osetio kako me devojka oralno zadovoljava. Naravno, počeo sam da se budim sa ogromnim kezom oko glave, međutim, kad sam pogledao dole ugledao sam najstrašnije žensko lice na svetu i istovremeno shvatio da moja devojka mirno spava pored mene.

Ta devojka je imala iskrivljeno lice, prebelo, crne oči, dugu tamnu kosu i belu spavaćicu. Počeo sam da vrištim a ona se hitro sklonila i iskočila kroz prozor. Otrčao sam do prozora da vidim gde je, međutim, nikoga dole nije bilo. Bio sam prestravljen, a vidite me  ja imam 190 cm, 90kg, treniram džudo, retko šta mene uplaši.

To popodne smo zvali vlasnicu da pitamo da li se u tom stanu desilo nešto čudno na šta nam je rekla da je tu davno živela porodica čije se ćerka bacila sa prozora, ispričao nam je Marko P.

- Uselili smo se u kuću u Mirijevu koja je bila porodična kuća porodice koja je migrirala u Kanadu. Kuća je sjajno održavana, nismo imali nikakve zamerke kada smo se uselili. Cena je isto bila prilično povoljna, počela je priču gospođa Marta S.

Moj sin, ćerka, muž, ja i Fića (to nam je kuče) smo tu živeli dobrih godinu dana pre nego što je išta čudno počelo da se dešava. Muž je uvek radio noćnu smenu, tako da smo nas troje bili jedini tu. Muž je uvek zaključavao kapiju pre nego što krene na posao.

Jedno jutro, sin je došao kod mene i rekao mi da već noćima ne može da spava, da oseća kao da mu nešto cele noći stoji na grudima i ne da mu da diše. Mislila sam da je uplašen zbog prijemnog koji je trebalo da polaže, da je malo upao u anksioznost.

Međutim, noć, dve posle toga me je probudio ćerkin vrisak, utrčala sam u njenu sobu, videla je kako sklupčana sedi u ćišku kreveta i upire u mrak govoreći "mama, tamo je, tamo je, reci joj da ide, tamo je", "ko je tamo?", pitala sam je, na šta mi je rekla "teta što me obilazi svako veče pred spavanje... inače nije ovako ljuta".

Brže sam upalila svetlo, nikoga nije bilo. Pričala sam sa ćerkom, ubedila je da je sve bio samo loš san. Nekoliko noći kasnije, ostali smo budni do nekih 2 posle ponoći, gledali film. Čuli smo škripu kapije i Fiću kako laje. Pomislili smo da je provalnik, i otrčali do vrata.

Međutim, nikog nije bilo, samo je Fića stajao kraj kapije i lajao u prazno, u nešto. Sve sam ispričala mužu, rekao je da pozovemo policiju sledeći put, ako bude toga.

Narednih 5, 10 noći smo bili mirni, ali smo se svako jutro budili i pronalazili kapiju širom otvorenu. E, onda je počeo haos. Ja sam počela noću da osećam davljenje, ćerka je vrištala, sin i dalje nije mogao da spava. Bio je opšti haos. Budili smo se preplašeni, izmučeni, u modricama, celu noć nas je uznemiravao neki bebeći plač.

Policija se za ovakve stvari ne zove. Zvali smo jednu vidovitu ženu iz komšiluka koja je počela da se trese i plače čim nam je ušla u kuću. Rekla nam je da oseća jako prisustvo mrtve porodice ovde. Muž, beba i majka. Rekla nam je da izađemo iz kuće i da je ostavimo nasamo. Pozvala nas je unutra posle sat, dva, mada se činilo kao večnost. Ovo je bilo pre 10 godina, a svega se sećam kao juče da je bilo.

"Ostavićete u dnevnoj sobi na prozoru vode, šećera, upalite jednu cigaru, isto. I kada to uradite, recite im "Uzmite, poslužite se, i idite" i idite da spavate." Tako smo i uradili, tu noć smo svi divno spavali. Ujutru kad smo se probudili, vode u čaši nije bilo, kao ni kockica šećera. Cigara je bila dogorela skroz, a pepeo nije pao, samo je stajao tako. Sve smo sklonili i od tad nismo više imali problema, zaključila je Marta.

- Kada sam se razvela od muža, preselila sam se iz kuće na Brdu gde smo živeli u stan u gradu, na Zelenjaku. Nije bio naročito velik. Prethodna vlasnica je umrla, stan su izdali jako brzo potom i delovalo mi je idealno da se tu uselim. U početku je sve bilo sjajno, međutim, posle nekog vremena su počele da se dešavaju čudne stvari, priča nam Slobodanka K.

Stvari bi bile na nekom drugom mestu iako znam da sam ih spustila negde drugde. Često bi se vrata otvorila sama. Čuli su se koraci svuda po stanu, lupkanje sudova i vrata. Postajalo bi na momente toliko hladno u stanu da sam morala po dva, tri džempera da obučem, a imam centralno grejanje.

Prvo sam mislila da je od autobusa i drugih vozila koji prolaze ulicom ili da mi se zvuci pričinjavaju. Jednu noć, dok sam spavala, osetila sam kako neko leže pored mene. Osetila sam toplotu i težinu tela, ali nisam smela da otvorim oči.

Čitala sam u sebi oče naš, mislila sam da će srce da mi iskoči. Posle nekog vremena, kad je već krenulo da sviće, to nešto se sklonilo. Odmah sam ujutru zvala popa da mi osvešta stan i iselila sam se vrlo brzo posle svega, priča nam Slobodanka.

- Bila sam jako mala i mnogo sam se plašila duhova i natprirodnih bića, nikad nisam smela da ostanem sama. Gajena sam u religijskom duhu ali smo u ulici imali druga koji nam je stalno pričao o duhovima koji žive kod njegove bake na selu.  Jedno jutro sam se probudila, imala sam oko 4, 5 godina i svega se sećam.

Niko nije bio u kući, počela sam panično da trčim kroz kuću i tražim mamu, nigde je nije bilo. U jednom trenutku sam toliko jako jecala da zamalo nisam počela da se gušim. A onda sam čula glas, divan, ženski, kao iz crkve.

Pitala me je "Dušo, zašto plačeš?", "Plačem jer mi nema mame", odgovorila sam. "Ne brini, ja ću te čuvati dok mama ne dođe.", rekao mi je glas i istog trenutka sam se smirila, prestala da plačem i osetila sam neku divnu blagost.

Kraj prozora sam videla ženu u tamno braon haljini, visoku, možda dva metra. Mama se vratila kroz koji minut,i nije mi verovala, ali sam ja tražila da odemo u crkvu.  Pop je mami rekao da me ne ismeva, i da sam blagoslovena ako sam to videla. Rekao nam je da je to bila Sveta Petka, ispričala nam je Marija K, uz osmeh.

Ovo su samo neke od ispovesti naših sugrađana, i bilo da verujete u natprirodne pojave ili ne, teško je ostati ravnodušan. Da li se vama desilo nekada nešto slično?

(Emilija Cvijanović)