NOVINARKA TELEGRAFA NA DETEKTORU LAŽI: Evo šta je sve priznala o drogi, šefu i seksu! (FOTO)

Da li ste nekada poželeli da spavate sa dečkom vaše drugarice? Da li ste nekada poželeli da ubijete šefa? Jeste li se drogirali? Ovo su neka od pitanja na koje je naša novinarka dala odgovore

Mislila sam da je izgovaranje istine mnogo lakše. Iskreno, nikad nisam pomislila da jedno kratko "da" ili "ne" može izazvati toliku količinu skrivenih misli i suočavanja sa sopstvenom ličnošću.

Preporučujemo

U našu redakciju, došao je Slobodan Zečević, poligrafski ispitivač, koji je poslednje četiri decenije vredno radio na pomoći pri hapšenju nekih od najsurovijih ubica u našoj zemlji. On se odazvao na naš poziv i doneo detektor laži.

Zadatak koji sam ja dobila, bio je da se testiram i da na taj način pokušam da otkrijem koliko verodostojno radi ovaj mehanizam i da li mu je za verovati.

Reći ću vam - poligraf radi i provalio me je do srži!

Bukvalno!

U razgovoru sa Zečevićem, sve je teklo mirno. Objasnio mi je kako poligraf radi, odnosno da pored pulsa meri pritisak, disanje i prati psihogelvanske reflekse, kao i da beleži određene promene koje u organizmu nastaju tokom laganja, a koje nisu pod kontrolom centralnog nervnog sistema.

Međutim, kada mi je prikačio aparat, uhvatila me je blaga nervoza. 

- Šta će me pitati? Smem li da slažem? Kako će znati šta je istina? Šta ako detektor pokaže da je istina zapravo laž?

Sve ove misli prolazeile su mi kroz glavu i postajala sam sve nervoznija.

- Zašto ste toliko uplašeni? - upitao me je Slobodan smirenim tonom.

- Mislim da je u pitanju trema - odgovorila sam, osećajući kako mi dlanovi postaju vlažni.

- Onda da počnemo. Da li vi radite u Telegrafu? - upitao me je, uz sugestiju da pogled držim usmeren ka zidu ili podu, kako me ništa ne bi omelo ili mi odvuklo pažnju.

- Da - rekla sam brzo, isčekujući naredno pitanje. Nije bilo nikakvog pištanja. Samo tišina, koju su razbijala njegova pitanja i moji kratki odgovori.

- Da li se u vašoj redakciji tekstovi prodaju drugim redakcijama? - ovo pitanje me je prilično iznerviralo. Odgovorila sam još brže i glasnije, samo je ovoga puta odgovor bio jedno odsečno "ne".

Srce mi je lupalo, toliko da sam mogla da ga čujem.

- Da li ste ubili nekoga?- Slobodan je gledao u mene, a ja u zid. Pomislih u trenutku koliko je pitanje čak i smešno i da je sve ovo nekako uopšteno i da nemam razloga da se bilo čega plašim. A i dalje nisam znala čega se tačno plašim. Moj odgovor je bio ponovo negativan.

- Da li ste nekada poželeli da ubijete šefa? - bilo je sledeće pitanje, na koje sam se već blago nasmešila.

- Ne.

- Ali...da li ste bili jako ljuti na njega? - pitao je Zečević, kao da je posumnjao u verodostojnost mog iskaza. Pomisla sam "zašto bi mi postavljao potpitanje, kada je ono što sam rekla tačno".

- Da, bila sam ljuta - objasnila sam kratko.

I dalje nisam gledala u njega, ali sam imala utisak kao da sam u "Trenutku istine" i da me svi vide i čuju.

On je nastavio:

- Da li ste nekada poželeli da spavate sa dečkom vaše drugarice?

Zastala sam za trenutak. Ne zato što sam poželela, jer nisam, već zato što je ovo prelazilo u intimu. Tada sam shvatila da je moj strah proizilazio iz toga što se plašim zadiranja u privatnost. Svoju i bliskih ljudi. Na kraju krajeva - bilo čiju. U trenutku mi je kroz glavu prošlo koliko je zapravo teško ljudima da govore o sebi, pogotovo kada ih neko proverava.

- Nisam - odgovorih.

- Jeste li pomislili da prevarite detektor? - rekao je Slobodan.

Odlučila sam da slažem, želeći da vidim hoće li se išta desiti.

- Ne - trudila sam se da zvučim i izgovaram ova dva glasa kao da je to zaista tako. Ubedljivo i jasno. Slobodan je na trenutak prestao da mi postavlja pitanja. Ili se meni samo učinilo, zato što sam znala da sam lagala.

- Da li ste gej? 

- Ne, ne - ponovila sam, kao da potvrđujem to i njemu i sebi. Nadala sam se da je uskoro kraj, jer je sve bilo prilično nabacano i osećala sam se kao da sedim na iglama.

- Jeste li ikada nešto ukrali? - postavio mi je još jedno pitanje na koje je trebalo razmisliti. Verujem da se krađa žvaka, sličica ili igračaka tokom osnovne škole računa u krađu, pa sam potvrdila da sam krala: "Da". Onda je osledilo i potpitanje.

- To su bile sitne stvari, poput bombona ili tako nečega? - zgranula sam se. Kako je mogao da zna? Ako sam rekla da sam krala, kako je znao u kojoj meri?

- Da - rekla sam, čudeći se.

- Volite li svoj posao?

- Da - ovo je bilo lako.

- Jeste li ikada koristili krokodil drogu?

-Ne - i ovo je bilo lako.

A poslednje pitanje koje mi je postavio bilo je - Šta mislite, kako ste prošli?

Rekla sam mu da mislim da sam govorila istinu, a onda me je on pogledao i rekao:

- Lagali ste. Znate, detektor se ne može obmanuti. Na pitanje da li ste želeli da prevarite poligraf, niste rekli istinu. Kao i na pitanje o ubistvu šefa. Vi zapravo niste hteli nikada da ga ubijete, ali ste u nekom momentu bili jako ljuti na njega. Zato sam vam i postavio potpitanje. Vaše emocije se ispoljavaju fizički, i to je ovde zabeleženo - objašnjavao mi je Slobodan, dok sam ja s nevericom gledala u njega.

- Što se krađe tiče, tu ste takođe dobili potpitanje, jer niste bili sigurni da je krađa malih stvari zapravo krađa. Zato sam i pitao jesu li to sitne stvari. Na sve ostalo što sam vas pitao, odgovori su vam bili iskreni - završio je svoje izlaganje.

Nakon što je napustio redakciju, dugo sam sedela i razmišljala o svemu što se desilo. Pitala sam se šta je sa ljudima koji uče da lažu i može li se saznati njihova istina.

Došla sam do zaključka da verovatno može, jer koliko god da si dobar lažov, nešto će te odati. Sam sebe ćeš odati.

Naučila sam da je poligraf uređaj koji može da vam odgovori na pitanja koja su vam postavljena. Daće vam pravi odgovor, pročitaće vam misli i ne znam kako je i da li je moguće prevariti ga.

(Telegraf. rs)