KAKVI SMO MI TO LJUDI?! Čovek šeta go i bos Beogradom, svi ga ismevaju! (FOTO)

Postavila sam pitanje koga bismo mogli da pozovemo da pomogne ovom nesrećnom starcu. - Ma nikoga nije briga. Policija dok dođe, on će već otići. Hitna isto. Ja mu ne bih prilazio, goni to...- odgovorio je vozač u čijem je autobusu sedeo starac

Jeste li se ikada zapitali do koje mere može ići ljudska sebičnost?

Preporučujemo

Pretpostavljam da jeste, jer je svako od nas barem jednom doživeo situaciju u kojoj su na naše probleme i muke svi okrenuli glavu i sklanjali pogled. A mi smo ostajali sami, razočarani i slomljeni, pitajući se kako je moguće da svi gledaju samo sebe, dok smo naglas obećavali da nikada nećemo biti kao oni.

Kako se onda desilo da smo postali baš onakvi kakvi nismo želeli da budemo? 

O čovekovoj surovosti, mogu da posvedočim baš ja, na osnovu užasnog prizora koji me je zatekao, dok sam se sa posla vraćala kući. Ušla sam u autobus broj 88, na stanici kod starog Merkatora, na Novom Beogradu. Kako sam tada bila krajnje iscrpljena, sela sam na sedište ne obraćajući pažnju  na putnike oko sebe.

Tek nakon desetak minuta vožnje, shvatila sam da sa moje leve strane sedi stariji muškarac, koji na sebi ima samo gaće i duks. Potpuno golih nogu, ovaj čovek je mirno sedeo, čekajući da stigne na odredište.

Posmatrala sam ga nekoliko minuta i shvatila da se najverovatnije ne radi o beskućniku, jer je bio prilično uredan. Kratko ošišan, obrijan, pognute glave, grejao se u autobusu, dok je u desnoj ruci držao drveni štap.

Svi pogledi bili su upereni u njega, a mogli su se čuti i komentari putnika:

- Vidi ovog klošara! Šta mu je? Ludak...

Sišao je na Zemunskom keju, poslednjoj stanici osamdeset osmice, nakon čega je ušao u obližnju pekaru. Ja sam stajala ispred, razmišljajući koga bih mogla da pozovem. Vozač autobusa mi je prišao u tom trenutku, sa rečima:

- Opet neki ludak. Pun ih je grad, ne znam šta je ovo. 

Nisam odgovorila. Umesto toga postavila sam pitanje koga bismo mogli da pozovemo da pomogne ovom nesrećnom starcu.

- Ma nikoga nije briga. Policija dok dođe, on će već otići. Hitna isto. Ja mu ne bih prilazio, goni to...

Mnogo ljudi čulo je naš razgovor. Svi su okrenuli glavu, ili posmatrali polu-golog deku, koji je u sledećem trenutku izlazio iz pekare, praznih ruku. 

Nisam mogla da ga pustim da ode. Uletela sam u istu tu pekaru i tražila burek. Mlada plavuša, na čijem se licu moglo videti gađenje, prokomentarisala je:

- Ovo je već drugi za dva dana. Sreća nije agresivan.

Potrčala sam za starcem koji je već uveliko odmakao. Njegove noge tresle su se na hladnom vetru, ali je koračao prilično brzo, po ledenom trotoaru. Napolju je duvao vetar, a on pa je i meni koja sam nosila veliku perjanu jaknu bilo zima. Nisam mogla ni da zamislim kako mu je.

Dok sam išla ka njemu, sa vrelim burekom u kesi, prolaznici su reagovali isto kao i svi ostali. Jedni su ga ismevali, glasno komentarišući. Drugi su skretali pogled. Neki su se samo pravili da ga ne vide.

Niko ništa nije preduzimao. 

Konačno sam ga stigla. Uz reči " GOSPODINE, izvinite", pružila sam mu kesu. Onda me je dočekalo nešto što ću pamtiti čitavog života.

- Sine, nisi trebala ništa da kupuješ. Ja imam novac, kupiću ja tebi burek sledeći put - rekao je mršavi starac.

Sjaj u njegovim očima NIKADA neću zaboraviti, kao ni osmeh koji je bio iskreniji od 90% onih koje svakodnevno srećem. Nije me bilo briga kako me ljudi u tom trenutku gledaju. Niti šta govore.

Čovek se okrenuo i nastavio svojim putem. Pozvala sam ga još jednom, pitajući ko je i odakle je, mogu li nekako da mu pomognem... Samo mi je odmahnuo i nastavio, noseći hranu u ruci.

Kući sam stigla razočarana i besna. Mučilo me je to što nisam uradila ništa više, bolje... a mogla sam.

Ali, mogli su i ostali. Ali niko nije uradio apsolutno ništa. Pustili su nemoćnog starca da ode, rugajući mu se, govoreći da je ludak.

Sada ja vas pitam, kada smo postali ovakvi neljudi? Kako nam savest dozvoljava da prođemo pored ovakvog i mnogih drugih prizora? 

KOLIKO NAS BI ZAISTA POMOGLO, A KOLIKO OKRENULO GLAVU?

(D. Čavić)