Da li je abortus ubistvo i kuda idu duše abortirane dece?

Ta dečica su živa pred Bogom, oni su nevini pravednici kao i u svoje vreme Avelj i mnogi pravednici kroz istoriju, i upravo na tom saznanju treba temeljiti obraćanje majkama, roditeljima uopšte, kaže protojerej Ljuba Stojanović

Da se ne bismo frljali terminima i konceptima Raja i Pakla kao večnog utočišta za, u ovom slučaju, abortiranu decu, pitali smo protojereja Ljubu Stojanovića za odgovor.

Preporučujemo

- Svako dete je samim činom začeća ličnost, neuništiva ličnost. Može da se skrati taj životni tok, da se ne uđe u istorijsko trajanje, ali ne može da se uskrati smisao bića. Zbog toga bi trebalo početi u promišljanju ovog problema, i objašnjavanju upravo toga da, ono što je Bog stvorio, i predstavio kao život, čovek ne može da uništi. Može nešto da spreči ali ne može da zaustavi put ka večnosti. Zato su duše abortirane dece, duše pravednika baš kao i one dece iz Vitlejema i okoline Vitlejema u vreme Hristovog rođenja.

O abortusu se često razgovara u kontekstu apsolutne osude ili potpunog podržavanja. S jedne strane imamo veru koja, zvanično, osuđuje abortus, a s druge strane imamo nešto što zovemo "sloboda izbora", a što je često u konfliktu sa verskim doktrinima i načelima. I baš tu, u tom čvoru nerazjašnjenih situacija i neusaglašenih postupaka, dolazimo do pitanja - kuda idu duše abortirane dece i šta se sa njima dešava?

- Možda bi od ovoga trebalo početi objašnjavati majkama koje imaju taj "problem" sa abortusom da najpre eliminišu tu ideju straha i osvete i da počnu pokajni proces jer često se taj pokajni proces onemogućava pretnjom. Mislim da u tom smislu nema dileme - ta dečica su živa pred Bogom, oni su nevini pravednici kao i u svoje vreme Avelj i mnogi pravednici kroz istoriju, i upravo na tom saznanju treba temeljiti obraćanje majkama, roditeljima uopšte.

Protojerej Stojanović se dalje nadovezao:

- Grešimo što se, kada govorimo o abortusu, obraćamo samo majkama. Odluka o abortusu je, ipak, podeljena odgovornost, te je potrebno u dijalog uključiti i oca. Saznanjem da je život od početka neuništiv u onom najdubljem smislu vremena i večnosti, čak i onda kada se stane na put, kada se onemogući istorijsko postojanje, ne može se onemogućiti večno postojanje. Kada se to zna, čovek može da pristupi problemu.

Kada smo pitali da li je greh "ubijanja" još neformiranog deteta kroz abortus jednak kao greh ubijanja čoveka, protojerej Stojanović je objasnio:

- To jeste ubistvo, sprečavanje života i druge ličnosti. Ali ne treba na stvari gledati kroz lupu zastrašivanja, nego kao poziv na odgovornost, da se shvati svetinja života jer ako čovek ne pristupa svetinji života drugoga sa punom odgovornošću, onda se događa ubistvo. Ovde ne treba da bude reč o zastrašivanju nego prosvećivanju. Moramo da shvatimo da je život već u začetku, i da to nije deo moga tela kojim raspolažem nego druga ličnost za koju moram da budem odgovoran. Sve to moramo posmatrati u kontekstu buđenja ljubavi prema životu a ne straha od Više sile.

Bog ne želi da ga se plašimo nego da probudi ljubav. Onog trenutka kada se probudi ljubav u svakome od nas, ljubav prema životu, životu na koji ima pravo svako, pa i to dete onda priča teče drugačije - više ne teče kao sukob mišljenja, nego kao pokušaj da prepoznamo dinamiku ljubavi prema životu i da spremimo kontekst ljudskih prava i prava nerođene dece. Zašto ne bismo svi otvorili diskusiju o ljudskim pravima, ali ne selektivno?

Da li je Crkva nešto blaža u odnosu na one koji su se iz "humanih" razloga odlučili na abortus, npr. zato što znaju da nemaju finansijskih sredstava da izdržavaju to dete, dete je začeto silovanjem, konstatovano je da ima anomaliju... gospodin Stojanović kaže da bi tako nešto trebalo posmatrati kao greh svih nas.

- Onog trenutka kada stvari tako postavimo, a ne kao greh jedne žene, problemu treba da pristupimo svi - i kao crkvena i kao društvena zajednica, da imamo određene odgovore na sve te nedoumice. I socijalno pitanje da se reši, i moralno, i sva koja ste mi postavili. Jedno odgovorno društvo i odgovorni vernici u tom društvu mogu to da reše. To bi značilo da postoje određene socijalne ustanove, da postoji vernička odgovornost, a ne samo osuda društva i isključivanje ili proglašavanje drugoga za grešnika. U tom smislu, vrlo je važno da svako od nas izbegne dva pogrešna činjenja: prisvajanje prava da ja odlučujem u ime drugoga, i da drugome pripisujem greh umesto da mu dajem podršku. I uvek treba reći - razmisli, ti koja si nevoljna majka, koliko bi žena u ovom trenutku koje se leče bile srećne da su na tvom mestu, da su u blagoslovenom stanju, rekao je protojer i dodao:

- Potrebno je stvarati centre u kojima može da se razgovara na tu temu jer su i verski i društveni faktor jako bitni. Ako to ne preduzmemo, ostaćemo zarobljeni u nerazumevanju, prozivkama i nejasnoćama, stalno ćemo ići na dva koloseka u riziku da se sudarimo i da to rešavamo nekakvim demonstracijama, nasiljem, parolama. Dozovimo se pameti i počnimo da se ponašamo drugačije, odgovornije, i ako nemamo rešenje, nemojmo se baviti ni prozivkama. Pustimo one koji to umeju da rešavaju, da rešavaju i dajmo šansu razgovoru.

S obzirom da se neke majke ne odluče na abortus već slanje dece na usvajanje, interesovalo nas je kako se religija i Crkva odnose prema toj pojvi i koliko je gledau kao greh.

- Crkva svakako s naklonošću gleda na usvajanje. I ne gleda se da li je roditel koji je dao dete na usvajanje grešan, već da li je odgovoran ili neodgovoran prema svom detetu. Radije bih govorio o tim porodicama kao odgovornim ljudima koji žele svoje roditeljstvo da žive kroz ushvajanje. To je blagosloveno i humano. Ovo je najbolje u kontekstu kada dete nema roditelje, ali ako ima, savetuje se da to dete ne prekida komunikaciju sa biološkim roditeljima, da roditelj ne bude degradiran i proglašen za zlo. Postoje roditelji koji su neodgovorni i ta neodgovornost je samo njihova, i deca ne treba da budu žrtve njihove neodgovnornosti. Usvoojitelji se gledaju kao dupli roditelji, to je, na neki način, i duhovno svojstvo.

Protojerej Stojanović je za kraj rekao da abortus nije nešto što treba kuražiti, ali ga svakako ne treba pominjati u kontekstru zastrašivanja roditelja. Bitno je da se čovek ne povede onom logikom i linijom manjeg otpora "Pa, kad sam već jednom uradio, ne moram prestajati to isto da radim."

Prvi put nisi bio svestan, nisi znao drugačije ali nemoj to ponoviti i drugi put. I shvati - nisi svemoguć, nisi mogao taj život da uništiš, samo da ga sprečiš.

(Emilija Cvijanović)