VIOLINISTKINJA, ULIČNI SVIRAČ: U Srbiji nas gledaju kao prosjake! (FOTO) (VIDEO)

- Jedna od najlepših situacija za mene bila je kad mi je jedan Italijan prišao na ulici dok sam svirala s kapućinom u ruci, koji je doneo za mene iz obližnjeg kafea. Smatrao je da sam umorna i da treba da predahnem - priča za Telegraf Senka Novak, fenomenalna violinistkinja koja svaki dan zabavlja Beograđane na ulici

Tokom sunčanih letnjih dana, Knez Mihailova ulica prepuna je ljudi. Dok šetate čujete razne glasove, žamor, ali i muziku koja dolazi s raznih strana. Predivna melodija i zvuci violine privukli su ekipu Telegrafa, pa smo tako upoznali Senku Novak, koja svira u Italiji, a Beograđanima gotovo svakog dana priređuje pravi spektakl.

Preporučujemo

Zašto je Senka odlučila da pored odlične karijere svira na ulicama Beograda, ko ju je inspirisao i nadahnuo da izađe u Knez Mihajlovu i kakav je bio njen put do uspeha, govori samo za naš portal.

Kada si počela da sviraš? Da li je to bila tvoja želja?

- Muzikom sam počela da se bavim sa šest godina u muzičkoj školi Mokranjac u Beogradu. Roditelji su dosta uticali na to da počnem da sviram, ali je to bila i moja želja.

Jesi li muzički obrazovana i koliki to uticaj ima na tvoj nastup na ulici?

- Studirala sam violinu u Beogradu i Beču, tako da bih rekla da sam dosta muzički obrazovana. Mada, to na ulici ne igra najveću ulogu. Repertoar koji izvodim na ulici jeste popularna klasika i obrade pop pesama (Adel, Lejdi Gaga) i na ulici nije najbitnije koliko si obrazovan, već koliko možeš da privučeš pažnju slušalaca. Ako si dovoljno interesanstan svojom pojavom, stilom i muzikom, ljudi će zastati čak iako su u velikoj žurbi.

Sviraš u inostranstvu. Gde si do sada nastupala? Šta ti je činilo najveće zadovoljstvo?

- Svirala sam u mnogim orkestrima, tako da sviranje na ulici nije jedino čime se bavim. Svirala sam u mnogo zemalja do sada - Kina, Japan, Italija, Švedska, Nemačka, Austrija, Crna Gora... Najviše kao član orkestra, ali i solo ili kao svirač na ulici. U Kini sam bila u Pekingu, Šangaju, Čengduu, Šen-Šenu. U Japanu - Tokio, Nagoja, Osaka... Sviranje u orkestru je takođe veliko zadovoljstvo za mene. Mada, moram priznati da se muziciranje u orkestru i na ulici dosta razlikuje, pre svega zato što je na ulici fokus samo na meni, a u orkestru na celoj grupi.

Postoji li razlika u tome kako ljudi gledaju na ulično sviranje u svetu i kod nas?

- U Italiji sam dosta svirala na ulici u gradovima kao što su Venecija, Trst, Đenova, Milano. Veliko je zadovoljstvo svirati tamo gde te niko ne gleda čudno zato što sviras na ulici. Italijani jako vole ulične svirače i inače su raspevana nacija, tako da je jako zabavno biti tamo u ulozi svirača na ulici. U Srbiji još uvek ima ljudi koji posmatraju svirače na ulici kao prosjake, što u inostranstvu nije slučaj.

Kakvi su komentari prolaznika ovde? Imaš li podršku?

- Komentari prolaznika su različiti, uglavnom su svi pozitivni, od divno svirate, do stvarno si faca, oduševila si nas, hoćes li i sutra biti ovde? Meni je jako drago kad čujem da su ljudi zadovoljni mojom muzikom i onim što predstavljam, budući da se u Srbiji ne sluša toliko mnogo klasika i da je akcenat više na narodnoj muzici. Međutim, mene je publika prihvatila jako dobro i uvek imam ljude koji slušaju, često snimaju mobilnim telefonima ili se slikaju sa mnom.

Imaš li podršku porodice?

- Porodica me dosta podržava na mom umetničkom putu, pa samim tim podržavaju i moje sviranje na ulici. Smatraju da je to dobra promocija i da tako mogu da imam širu publiku.

Možeš li izdvojiti jedan od lepših događjaja iz tvoje karijere? Da li je bilo i loših?

- Jedna od najlepših situacija za mene bila je kad mi je jedan Italijan prišao na ulici dok sam svirala s kapućinom u ruci, koji je doneo za mene iz obližnjeg kafea. Smatrao je da sam umorna i da treba da predahnem. To mi je bilo jako simpatično. Nije bilo nekih neprijatnih momenata do sada, sem da me nekad utišavaju ljudi koji rade u obližnjim prodavnicama, jer im smeta tako puno zvuka.

Kako ljudi u Srbiji po tebi gledaju na umetnost?

- Mislim da se umetnost u Srbiji generalno ceni i poštuje, jedino što nema mnogo ljudi koji su okrenuti klasičnoj muzici. Većina ljudi sluša narodnjake i ne razumeju šta je to interesantno i lepo u klasičnoj muzici.

Ko te je nadahnuo i podstakao da nastaviš s ovim što radiš?

- Pored porodice, veliki korak ka uličnom sviranju koji je direktno uticao na moju karijeru, napravio je violinista Danilo Anđelković, koji je uspeo da se izbori za bolji položaj naše profesije. On je prvi napravio pomak i zaista mu se divim. 

Šta za tebe predstavlja sviranje na ulici?

- Za mene sviranje u javnosti, u centru grada pre svega, predstavlja zadovoljstvo i dobru zabavu. Moj cilj je da zabavim prolaznike. I ako samo nekoliko njih nastavi da seta ulicom sa osmehom - moj cilj je postignut. Za mene je najvažnije ustati ujutru s osmehom i biti zadovoljan sobom i svojim životom. Ako ne ustajete s osmehom, to je siguran znak da nešto treba promeniti.

Koj je tvoja poruka mladim ljudima koji možda imaju želju da se bave ovakvim poslom?

- Mladima bih preporučila da uvek daju svoj maksimum i da uvek istražuju nove mogućnosti, da eksperimentišu i s drugim vrstama muzike, van klasične, kao što su džez ili pop i da sviraju i po klubovima, a ne samo u koncertnoj dvorani. Na taj način proširiće svoje vidike i biće kompletniji kao umetnici, sagledaće i klasičnu muziku iz nekog drugog ugla.

Ovako to zvuči kad Senka svira violinu:

(D. Čavić)