ISPOVEST BIVŠEG SEKTAŠA: Rekli su mojim roditeljima da će mi rođendan slaviti na groblju! (FOTO)

Bivši pripadnik jedne sekte koja je delovala u okolini Beograda priča o torturama koje je doživeo, kako su njegovim roditeljima pretili da će njegov sledeći rođendan slaviti na groblju, uhodili ga u školi, na ulici...Na kraju je kuća u kojoj su se sektaši okupljali izgorela u plamenu. On je danas primer kako je moguće izvući se iz kandži sekte, a o svom iskustvu sa njom priča otvoreno za Telegraf

U mirnom podavalskom selu Beli Potok sve je bilo idilično do 2003.godine. Tada se pojavilo udruženje "Sanatan", koje su mnogi okarakterisali kao sektu. Na kraju je došlo do velike pobune meštana, kuća u kojoj su boravili je kamenovana i zapaljena, a oni su se odselili iz ovog mesta.

Preporučujemo

Priča o tadašnjim događajima obišla je medije širom sveta, a reagovala je i Vlada Srbije. Tadašnji ministar za ljudska i manjinska prava, Rasim Ljajić, razgovarao je i sa Draganom Bukumirović, koja se nalazila na čelu ove organizacije, kao i sa meštanima Belog Potoka koji su zahtevali da se hitno zabrani rad Sanatana.

Svoju verzije priče ima i Aleksandar Stričević, sada slobodni umetnik i aktivista, a nekada meštanin ovog mirnog podavalskog sela. Njegovi prvi dodiri sa sektom došli su na internetu, a onda su počela uhođenja, pretnje preko mejla, pisma, praćenja...

Šta ti pada na pamet kada čuješ ili pročitaš negde reč sekta?

Reč sekta sama po sebi pokreće čitavu lavinu misli i osećanja, pre svega o vremenu, uništenim snovima i lošim uspomenama koje prosečno dete ili adolescent može dobiti u toku svog iskustva sa takvim kultovima.

Prošlo je 11-12 godina od tada i dalje razmišljam o svim žrtvama sekti od mentalnih do fizičkih jer, ne zaboravimo da su mentalne žrtve ponekad teže i bolnije od fizičkih naročito dok roditelji, prijatelji i rođaci posmatraju svoje voljene ne prepoznajući više one osobe koje su poznavali.

Na žalost, ta lavina misli je i dalje prevelika da stane u jedan članak.

Da li imaš iskustvo sa sektašima?

Da, imam to iskustvo koje počinje i završava se u toku 12. godine mog života. To iskustvo me je koštalo kako prijateljstva, tako i porodičnih odnosa i budućnosti. Jedno takvo iskustvo zauvek nosi jedan veliki ožiljak nepoverenja što sa moje, što sa strane okoline koja je uvek kritična i na žalost, ne pokazuje mnogo razumevanja čak i kada su žrtve u pitanju.

Sasvim slučajno, više godina nakon svih događaja koji su obeležili taj period mog života, saznao sam da je otac mog najboljeg drugara iz osnovne škole pokušao da organizuje moj atentat, u periodu kada je cela priča dobila jak medijski odjek i kada sam bio pod dvadesetčetvoročasovnom zaštitom organizovanom od strane udruženja Bedem.

Isti taj čovek je u to vreme bio u jako dobroj komunikaciji sa mojim roditeljima, davao verbalnu podršku i kao takav postao jedan od omiljenih posetilaca našeg doma pa i kasnije kada je sam bio u finansijskoj krizi, dobio ogromnu pomoć moje porodice.

Kako su stupili u kontakt sa tobom? Kako su se odvijali ti prvi razgovori?

Prvi kontakt sa njima sam imao preko četa jednog od domaćih portala, jer sam kao jako znatiželjno dete puno volje za kontaktima često posećivao domaće i strane četove kako bih razgovarao sa ljudima iz raznih delova zemlje i sveta.

Stupio sam u kontakt jedne večeri sa jako prijatnom osobom koja je bila zainteresovana za moje probleme, a s obzirom da sam imao jako težak gubitak bliske osobe u tom trenutku mi je bio potreban razgovor sa nekim sa strane, dogovorili smo se da se ponovo nađemo na istom četu u određeno vreme i ta komunikacija je trajala nedeljama.

Prijala mi je komunikacija sa tom osobom, ne sluteći da ista samo stiče poene kod jednog labilnog deteta skrhanog bolom. Ubrzo krenula je priča o životu, religiji i sudbini, u jednom trenutku bio sam upitan da li verujem u Boga, ja sam rekao da verujem, na šta je on rekao „Ako Bog postoji zašto ti nije spasio tvoju blisku osobu“ u tom trenutku sam imao poverenja u osobu sa druge strane ekrana i komunikacija je dobila sasvim nov smisao, postala je svakodnevnica. a osoba je postala moj prijatelj.

Pričao mi je o potpuno drugačijem pristupu religiji i vrednostima, nečemu čemu me nisu učili kod kuće, za mene nije postojala tama kao ni krv u obredima već kolač, sveća i vino, a kod njih je sve bilo drugačije.

Moja dečija logika mi je govorila, da ako nije delovalo ranije, treba delovati kad je naopako, nisam ni slutio koliko nisam bio u pravu. Počeo sam da se priključujem i grupnim četovima, posebno izolovanim i javno nevidljivim irc serverima, dobijali smo razne zadatke kako bi dokazali svoju lojalnost, razna upustva kako da se ponašamo i vršimo obrede.

Sve je funkcionisalo za mene u tom trenutku savršeno sve dok nisu tražili da žrtvujem člana moje porodice ili samog sebe, što je za mene ipak bilo previše i hteo sam da se isključim iz svega. Više nisam odlazio na četove misleći da sam bezbedan sve dok se nisam uverio u suprotno.

Da li je istina da su ti pretili? Možeš li nam ispričati malo više o tome?

Da, istina je, pretnje su počele u trenutku kada sam prekinuo komunikaciju sa njima, moj problem je bio što sam bio previše uplašen, a usled svog tadašnjeg nivoa znanja i previše angažovan na njihovim "online" projektima i samim tim sam previše znao o njima, više nego što je i njima odgovaralo.

Krenuli su sa mejlovima preteće sadržine, u istim mejlovima mogao sam videti podatke o sebi i porodici koje su slali kako bi me uverili u ozbiljnost njihovih pretnji i poznavanju moje porodice. Nastavili su sa telefonskim pozivima, sećam se da sam prvi trčao do telefona ne želeći da se moja majka javi i čuje pretnje.

To je trajalo nedeljama sve dok nisam primetio da me prate. Čak sam i dobijao snimke i fotografije sebe kako se krećem po školi. Shvatio sam da više ne mogu da držim tu tajnu i da moram reći roditeljima šta se dešava. Postoji osnovana sumnja da je iza svega toga stajalo udruženje "Sanatan" iz koga sam istupio u avgustu 2012.godine.

Da li je udruženje "Sanatan" zaista bilo toliko opasno kao što se pričalo 2003.godine?

Udruženje „Sanatan“ se vodilo Hindu metodologijom pomešanom sa zapadnjačkim pristupom kao i militantnim. Iza maske udruženja za spiritualna istraživanja oni su zapravo gradili ogromnu mašineriju za fizičku i duhovnu likvidaciju.

Nove članove bi jako brzo edukovali o vrednostima za koja se zalažu kroz njihovu literaturu koja je obimna, ali namerno urađena jako interesantno kako ne bi zamarala čitaoce.

Postojala je čitava hijerahija članstva od početnika do gurua koji je živeo u Indiji. U toku svojih rituala kroz mantre i gomilu tamjana, verovatno sa nekim dodacima, oni su maltene hipnotisali članove i navodili ih na orgijanje i prihvatanje njihove nove religije i vrednosti.

Ko je bila Dragana Bukumirović i zašto je kupila vašu kuću?

Dragana Bukumirović se pojavila u džipu Ujedinjenih Nacija, posle smo saznali da je žena bila svojevremeno predsednica Olimpijskog Komiteta u Atlanti, radila je za UN i imala jake veze. Prvi utisak je bio jako pozitivan, žena je bila komunikativna, nasmejana i krajnje ljubazna.

Pored nje bi se bilo ko osećao u tom prvom trenutku kao da je poznaje ceo život. Jedina čudna stvar u tom prvom susretu jeste bio njen izlazak iz vozila i opčinjenost kućom, uzviknula je „To je ta kuća, to je taj krov“ posle toga je rekla kako je ona tu kuću sanjala i kako je morala da je nađe.

Zapravo, Dragana Bukumirović bila je visoki funkcioner Sanatana za Balkan, odabrana od strane njihovog vrhovnog vođe, gurua iz Indije. Po njihovom verovanju, kuća se nalazila na idealnoj poziciji u slučaju kataklizme, tako da bi svako ko bi se našao u toj kući preživeo apokalipsu.

Šta se sve dešavalo u Belom Potoku u to vreme kada se pojavila sekta?

Beli Potok je izuzetno mirno naselje, poznato po tome naširoko, meštani nisu navikli da se suočavaju sa krupnijim stvarima od krađe voća po prodavnicama i livadama. Ovo je bilo nešto novo za sve njih.

Sama pojava sekte u njihovom kraju ih je izvela iz takta, nisu više znali šta da rade. Ulice su pre toga bile prepune dece koja su se igrala do večernjih sati, dok nakon pojave Sanatana ulice su postale slabasne i prazne. Sve što je moglo da se čuje su čudne mantre i krici koji su dopirali iz čuvene žute kuće, u pojedinim trenutcima u samoj kući, koju su članovi Sanatana zvali „Ašram“ (Hram, sveto mesto).

Tu je znalo da boravi i više od 50 ljudi, sedeli bi po krovu, mantrali, vrištali, palili ogromne količine biljki i tamjana i tako obavili kuću belim dimom. Policija jeste dolazila i pisala prijave ali nisu mogli ništa više da urade, tadašnji zakon im to nije dozvoljavao, a meštani su gubili strpljenje.

Nakon deljenja propagandnog materijala po osnovnoj školi, jedna grupa meštana je izgubivši kontrolu i poverenje u policiju i zvanične institucije kamenovala kuću gde su se nalazili pripadnici udruženja. Kamenovanje se nastavilo i narednih noći.

Moram naglasiti da u prvi mah moji roditelji nisu znali kome su prodali kuću, mi smo hteli da pobegnemo od pretnji i svega lošeg i ti ljudi koji su dolazili su bili jako kulturni, saznali smo u trenutku kada je stigao poziv iz Novog Sada od strane majke koja se bori protiv njih godinama kako bi iščupala svog sina iz kandži opasne sekte.

Verovatno se sećaš da je ta kuća na kraju i zapaljena. Da li su pronađeni neki spiskovi koga treba likvidirati?

Da, već pomenuta kuća je ubrzo nakon kamdenovanja i zapaljena, nikada nije utvrđeno ko je zapalio kuću, meštani su se štitili međusobno, bili su jajko preplašeni za bezbednost sebe i njihove dece.

Organizovani su vanredni sastanci, zborovi, organizovane su straže.

Spiskovi koji su nađeni su vrlo brzo objašnjeni literaturom do koje je došla pomenuta žena iz Novog Sada, tačnije, ona je tu literaturu ukrala sinu dok su još bili u nekom slabijem kontaktu.

Po knjizi Sanatana koja se zove Kašadarma, njihov red članova koji se zovu Sadaci (tragaoci za istinom) prave spiskove za likvidaciju ljudi koji nisu časni i ne zaslužuju život, a to bi mogao da bude svako ko im se zameri na bilo koji način, od toga da im se, na primer, ne vrati kusur u prodavnici pa na dalje.

U istoj knjizi su prisutne fotografije njihovog gurua u uniformi dok nosi pušku u prisustvu još nekih članova. Nakon spaljivanja kuće cela priča o žutoj kući, sekti i mom životu je dobila ogroman medijski odjek koji se prostirao kroz čitavu Evropu, Aziju pa sve do Sjedinjenih Američkih Država.

Da li ti je ova sekta nekada zaista i naudila?

Sekta mi je naudila u više navratra na više načina. Fizički i psihički. U doba pre nego što je priča dobila medijski odjek, u više navrata su me zastrašivali, tada sam to shvatao kao pokušaje ubistva, jer bi me jurili kolima pa bi me okrznuli dovoljno da padnem, nepoznati ljudi bi me pratili i pokazivali noževe.

Sada, 12 godina kasnije shvatam da su zaista hteli da su i mogli da to ispune do kraja. S obzirom na njihovu prošlost, učenje i sistem vrednosti, i dalje ne znam zašto sam pošteđen, možda sam samo na dnu liste ili postoji neki drugi meni nepoznat razlog.

Nakon fizičkih napada i pretnji moji roditelji su se obratili udruženju „Bedem“ koje je uložilo sve moguće ljudske resurse da me zaštiti i da se sekti stane na put.

To je za jedno dete ogroman teret, pored fizičke ugroženosti cela situacija je sa sobom vukla i psihičku težinu koja se uveliko odrazila na moje zdravlje. U doba adolescencije otkriven mi je visok krvni pritisak sa teškim epikrizama, nakon godina ispitivanja nikada nije utvrđen uzrok bolesti a danas sam i srčani bolesnik usled zadebljanja srčanog zida i prisutnih ožiljaka na levoj pretkomori.

Kako si se osećao kad su ti ti ljudi poručili da će ti sledeći rođendan slaviti na groblju?

U tom trenutku sam prema samom sebi osećao apatiju, više sam se bojao da će nauditi mojim roditeljima čak i mojim ubistvom. Jesam bio uplašen ali samo sam hteo da se sve to završi pa makar i ne preživeo. Sada kada razmišljam o tome, strašno je da jedno dete ima takav pogled na život i svet oko sebe.

Kako su te čuvali ljudi iz udruženja "Bedem"?

Sjajna ekipa udruženja „Bedem“ je istog trenutka bez razmišljanja izašla u susret meni i mojoj porodici, zbog specifičnosti situacije i mojih godina, niko iz udruženja nije uzeo niti jedan dinar za moje čuvanje.

Dovodili su psihijatra, sami pričali sa mnom, bodrili me, spavali su u mojoj kući, išli su u korak sa mnom i sa mojim roditeljima, pomogli su nam da prođemo kroz taj medijski haos koji nas je okruživao.

Pored svega, Dimitrije Pastulović nas je i odveo u svoj dom. Ćak i pored toga što sam u mom kraju bio okarakterisan kao problematični zli klinac, Dimitrije nam je otvorio vrata svog doma i pored sve moguće fizičke angažovanosti pomogao nam je  moralno, stavljajući nam do znanja da imamo prijatelje. Uz sve to, radili su ozbiljan detektivski posao i molili zvanične institucije kako bi se ovakvi vidovi štetnih udruženja zabranili.

Sada kada se setiš svega i dok ovo pričaš za Telegraf. da li možeš da kažeš da je tvoje detinjstvo bilo uništeno zbog sekti?

Da, definitivno jeste. Do svoje 14. godine sam prolazio kroz pakao usled fizičke ugroženosti, ogromnog pritiska medija, pretnji od strane sekte, pa čak i osude okoline koja se nastavlja i dan danas.

Izgubio sam mnoge drugare kojima su roditelji zabranjivali da se druže sa mnom, celo naselje je gledalo na mene potpuno drugačijim očima, a ja sam u to doba dao više od 150 intervjua domaćim i stranim medijima među kojima su i BBC, CNN, DW, B92, BK, Nedeljni Telegraf, Kurir itd.

Ne verujem da bilo koje dete želi tako negativnu pažnju, postao sam jako zatvoren i povučen, postao sam izolovan u strahu od osude.

Tadašnji Beogradski centar za ljudska prava osudio je napade na imovinu i članove Društva za duhovnu nauku "Sanatan" u prigradskom naselju Beli Potok.

- Za Beogradski centar to je znak ksenofobije i nepristajanja na različitost. Društvo je registrovano kao udruženje građana i uživa ustavom garantovano pravo na slobodu udruživanja i slobodu izbora svog sedišta - pisalo je u tadašnjem saopštenju.

Jedan beogradski list je u to vreme objavio intervju sa Draganom Bukumirović koja je tvrdila da "Sanatan" nije sekta i da, iako ta reč ima intervju">sličnosti sa reči "Satana", nema takvo delovanje.

Bilo kako bilo, naš sagovornik pobija tvrdnje svih organizacija i udruženja koja su tvrdila da "Sanatan" nije opasan i zbog toga je odlučio da imenom i prezimenom stane iza svojih reči. Ujedno i hrabar i opasan potez.

Na kraju razgovora, Aleksandar tvrdi da je moguće izvući se iz kandži sekte i postati bolji čovek. Takođe, poručuje svima da malo više obrate pažnju sa kim to njihova deca razgovaraju, jer u svakom trenutku i na bilo kom mestu mogu upasti u kandže neke opasne sekte kao što je "Crna ruža".

(Mićo Babić)