Ispovest trudne novinarke iz Obrenovca: Deca mi se plaše kad čuju da će opet kiša! (FOTO)

Daliborka Daša Delibašić je novinarka, a sa svojom porodicom prošla je svu golgotu koja je zadesila Obrenovac zbog poplava. Za Telegraf priča kako su izgledali najdramatičniji trenuci u Obrenovcu, kako je trudna morala da skače s balkona, a deca da se evakuišu čamcima i helikopterom

Kada su poplave zahvatile Srbiju, a haotična slika nam stizala iz Obrenovca, odmah sam pomislio na koleginicu Daliborku Dašu Delibašić, voditeljku Radija Index. Nije je bilo na Fejsbuku, a kao za inat, izgubio sam njen broj telefona, te nisam ništa znao ni o njoj, kao ni o njenoj porodici.

Posle par dana sam video na Fejsbuku da je tagovana u poruci u kojoj piše da su se javili, da su svi dobro, ali da nemaju internet.

Laknulo mi je. Ubrzo se Daša javila, živa i zdrava, pa smo dogovorili druženje kako bi mi ispričala šta se to zaista desilo u Obrenovcu.

Već sam krenuo na dogovoreno mesto s fotografom, a i dalje sam bio u dilemi da li uopšte da radim ovaj intervju ili samo da porazgovaramo.

Po prvi put treba da intervjuišem nekoga ko mi je prijatelj i ne želim da hvatam u notes sve njegove rečenice, već prvenstveno da pričamo o tome šta im se desilo u poplavljenom Obrenovcu.

Toliko smo ispovesti iz Obrenovca pročitali i pogledali ovih dana, što sa srećnim krajem, što s tužnim, da su nam osećanja skroz pomešana. U trenutku misliš da je sve gotovo, da su ljudi ostali bez ičega, u drugom trenutku se pojave ljudi iz istog tog Obrenovca, puni optimizma.

Došli smo na dogovoreno mesto, Daša nas je dočekala s Bojanom (11) i Sofijom (5) koji nisu bili previše raspoloženi za naše društvo.

Posle par minuta i to se promenilo, pa je naša Milena (fotograf) jurila za klincima po kući, dok smo Daša i ja pričali o svemu što se desilo.

Diktafon je bio isključen, sada je došao trenutak da pričamo "zvanično". Ni smo znali odakle opet da počnemo, ni ja s pitanjima, ni ona s pričom.

Kako ti je izgledao četvrtak i dan na poslu?

 Obrenovac mi je taj dan izgledao bezbedno...Sačekaj molim te minut. Ne mogu ovo...

U tom trenutku gasimo diktafon, petogodišnja Sofija doziva mamu da joj otvori keks, a Daša uspeva da se pribere i nastavi priču.

U četvrtak sam radila i kada sam krenula na posao, voda je bila na dva metra od Kolubarskog mosta. Pokušavam da se setim da li sam propustila vest da Obrenovac treba da se evakuiše.

Takođe, niko od kolega mi nije tako nešto javio. Tog dana su bili u centru pažnju Lazarevac, Ub, haos je bio tamo... Kad sam došla s posla uveče, moja mama je paničila, ali sam je smirivala.

Celu noć sam pratila vesti, pomagala kolegama, jedino što je javljeno jeste da se evakuiše naselje Šljivice, ali niko nije rekao da treba Obrenovac da se evakuiše.

U petak kad sam ustala i videla šta se dešava bila sam sigurna da to neće doći do nas. U prodavnici sam kupila samo litar jogurta, dok su drugi ljudi pustošili rafove. Nigde nisam čula da ima razloga za paniku. Međutim, ubrzo je voda počela da kulja i nadire u sam centar Obrenovca i nastao je haos.

Šta se onda desilo, da li ljudi stvarno nisu hteli da se evakuišu?

- Pogađa me priča da smo neodgovorni i da nismo hteli da se evakuišemo. Nije to baš tako bilo, bilo je trenutaka kad nije imao ko da te evakuiše. U petak uveče smo čekali taj čamac, ali njega nije bilo.

Daša mi objašnjava da je u trećem mesecu trudnoće i da to skoro niko nije znao.

- Govorila sam tim ljudima, pustite nas, ima ljudi koji su u prizemnim kućama, njima je hitnija pomoć. Voda je počela da ulazi u dvorište, ali smo mislili da neće ući u kuću. Međutim, ubrzo je voda ušla u kuću i molila sam supruga da odmah vodi decu. Čuli smo krike, lupanje... Decu smo evakuisali u petak oko pola četiri, oni su otišli kod suprugove sestre jer su im tu braća, a stan je na drugom spratu.

Kako su reagovali?

- Ćerka je bila uplašena, a sin ne. Njemu je to bila kao avantura, hteo je da vidi vodu, gde, šta, kako... Čak nam je prebacivao što nismo stavili džakove jer je on govorio da se stave džakovi oko terase, dvorišta... I dete od 11 godina je znalo da treba da se stave džakovi, a neki nisu znali!

Onda dolazi ta odvratna noć, puna krikova, zapomaganja, vriske ljudi koji čekaju za pomoć da ih neko izbavi. Psi koji laju, noć bez struje, bez mogućnosti da ikoga dobijete mobilnim telefonom...Uglavnom se čuo poneki čamac, ali ti ljudi nisu znali Obrenovac pa su lutali po gradu i nisu znali gde će. Prioritet su bile te prizemne kuće i iskreno se nadam da su uspeli sve da evakuišu.

Šta se još dešavalo u petak uveče?

- U jednom trenutku se začula neka buka, katastrofa, mislili smo da je voda počela još više da kulja u kuću, spremili smo se da bežimo na tavan, međutim, srušila se kuća prekoputa nas. Ti ljudi su ostali bez ičega.

Tu noć sam provela s dva džempera, zimskom jaknom i ćebetom na sebi. Bili smo na drugom spratu, a voda se sve više podizala. U jednom trenutku, bila je na samo četiri stepenika od drugog sprata i bili smo spremni da bežimo na tavan.

Potpuno osvešćenje šta se desilo sa nama je došlo ujutru kad smo videli svu tu vodu, kad je svanulo...

Počela sam da fotografišem svoju kuću, dvorište i onda sam sebi rekla „Bože, zašto fotografišem svoj jad, bedu...“ A samo dan pre toga sam na poslu čekala da mi ljudi pošalju fotografije poplavljenih kuća.

Kad je stigla pomoć?

- U subotu preko dana je krenulo to iščekivanje hoće li doći pomoć, a saznali smo u jednom trenutku da deca čekaju da dođe helikopter po njih.

Do nas je negde oko pola tri došao gospodin Vlada Đorđević . To je čovek iz Ostružnice koji je svojim privatnim čamcem spasavao Obrenovčane. On me je ohrabrivao, govorio „hajde gospođo, izdržaćete vi to...“ Ulio mi je neku snagu, a istovremeno besneo na ove što se slikaju, snimaju i vozaju po Obrenovcu, dok drugi čekaju pomoć.

Morala sam da skačem s balkona trudna kako bi došla do čamca, ali i to smo uspeli da izvedemo bezbedno.

Uspeli smo da dođemo do hotela Obrenovac, a po vodi su plutali frižideri, televizori, ma haos... Uspeli smo da se izvučemo, skroz blatnjavi i čekali smo helikoptere da vidimo našu decu. Ti gledaš helikoptere koji dolaze, ali nema tvoga deteta...

U tom trenutku Daši ponovo zvoni telefon, zove je suprug Dejan i javlja da im je zeka preživeo na balkonu, da je dobro, da ima dovoljno hrane...

Gledaš te helikoptere, decu, nadaš se da je tvoje dete, pa nije... Spustila sam glavu na beton... I videla sam svog sina u trenutku, skočili smo jedno na drugo, ljubili se, skakali od sreće.

Rekla sam mu da sam ponela medalje i đačku knjižicu, a on me kao iz topa pitao: „Aman, mama, šta će mi sad đačka knjižica?“

Te medalje su nešto posebno i drago mom Bojanu, zbog toga je to jedna od retkih stvari koje sam ponela iz kuće. Svi smo se radovali tim medaljama kad ih je osvajao, i mnogo nam znače, a ćerki sam ponela neka dva ponija.

Gde ste dalje otišli?

- Zahvaljujući ljudima koji su došli svojim automobilima, prebacili smo se do Beograda. Bili smo blatnjavi, mokri, s rančevima na leđima, sa sve kučetom u torbi.

Pitala sam se „Bože šta će s nama biti...“ Bila sam očajna, ali i smirena u isto vreme, jer sam imala sve svoje kolege. Iako smo mi jedni drugima konkurencija, ne postoji nijedan kolega koji me nije pozvao tu noć i to mi je mnogo značilo. Zvale su me bivše kolege, i moje gazde Zoran i Predrag Anđelković i znala sam da me oni čekaju i da imamo gde.

Šta misliš, da li će Obrenovac dobiti dovoljno pomoći da bude onaj stari ili možda još lepši?

- Ja se plašim jedne stvari, a to je da će nas svi zaboraviti. Sad smo mi aktuelni, ali desiće se neko hapšenje, neka afera, a nas najgore čeka. Treba da se vratimo svojim kućama, a mnogi su ostali bez svih stvari, dok su neki ostali i bez četiri zida.

Svi su se trudili da srede te kuće, i taman kad su uspeli, nekako se u tom trenutku desio ovaj haos... Nadam se da ćemo napraviti jedan lepši Obrenovac, jer je ovo sada jedan avetinjski grad. Ljudi jedva čekaju da se vrate u njega i ništa nam više neće smetati, samo da se vratimo u svoj grad.

Šta ste radili kada ste stigli u Beograd?

- Kad smo došli u Beograd odmah sam počela da radim. Išla sam u DIF i prihvatilišta, prilazila Obrenovčanima, tešila ih... Zovu nas ljudi, pitaju da li nešto treba. Ne treba nam ništa, i svi će to da kažu. Ali nam zaista treba, ali to retko ko kaže. Nemojte da pitate da li nešto treba tim ljudima koje zovete, pomozite im.

Daši ponovo zvoni telefon, zove je svekrva i pita kakvo je stanje...Deca pritom skaču na našu sagovornicu, hoće da se čuju s bakom.

Trudim se da izvučem nešto pozitivno u ovoj priči, da smo izvukli žive glave, tražim nešto dobro da svi imamo snage i da smo svi složni i molim Boga da ova sloga potraje.

Moram da se zahvalim Nautičkom klubu iz Beograda i kajak-kanu klubu iz Pančeva koji su pomogli našoj deci iz kajak-kanu kluba Zabrežje, čiji je moj Bojan član.

Primili su mnoge porodice, brinu se o njima. Moj Bojan je bio presrećan kada je video svoje trenere dok je čekao čamac.  Dušan Todorović (15) i Predrag Beronja (16), koji su budućnost srpskog kanua, spašavali su svoje komšije!

Kako ti uspevaš da pobeđuješ ovu tragičnu situaciju?

- Ja imam adut za depresivnu priču. Kažem ljudima da sam sve ovo prošla trudna, onda oni prestanu da plaču, krenu da se raspituju koji sam mesec, kako mi je... Svi me pitaju zašto odmah nisam izašla.

Nikad nisam mogla da shvatim ljude koji u takvim situacijama neće da izađu. Ali nisu to materijalne stvari, da će vam neko ukrasti frižider, televizor... To je jednostavno da ostaješ bez dela sebe. Kao da ti neko otima nešto.

Ne znaš da li ćeš tu da se vratiš, a deo tvog života je ta kuća tu si proveo i svađe i sreću, i rođendane, i proslave... To mi je bilo jasno u tom trenutku kad smo uskakali u čamac.

Šta misliš, koliko se ovo odrazilo na Bojana i Sofiju?

- Zadovoljna sam što su moja deca sve ovo doživela kao neku avanturu. Jesu oni bili odvojeni od mene, ali su bili s dekom, bakom, braćom, a nekako su navikli na to, jer Dejan i ja radimo.

Gazili su kroz vodu, pa čamac, pa helikopter, super vojnici, kombi, automobil... Mislila sam da je to bila avantura za njih do trenutka kad je moja ćerka sutradan opet videla oblak i počela da plače. I kad čuje na televizoru „vrh poplavnog talasa“ odmah zaplače, pita hoćemo li se evakuisati...

Sin se brine što je čuo da će morati da uspavaju neke pse u Obrenovcu jer ko zna šta su jeli...uspe Ui smo da spasimo jednog psa, a drugog nismo uspeli da ponesemo, ali je čipovan i nadamo se da ćemo ga ponaći. Imamo i zeku, on je ostao na terasi s glavicom kupusa, blitvom, šargarepom...

Čega se sad najviše plašiš?

-  Strah me je prve kiše i kako će to moja Sofija da pregura. Taman kad je Daša spomenula kišu, mala Sofija pita gde će da pada i zatvara uši. Objašnjavamo joj da neće ovde, nego negde tamo, daleko, kako bi se smirila.

Čija vam je podrška najviše značila u ovoj situaciji i kad će se život za vas vratiti u normalu?

- Zahvaljujući svim mojima prijateljima, moju decu je dočekalo mnogo lepih stvari. Još teško noći spavaju, buncaju, zovu me, jecaju... Ali je situacija sve bolja, hrabri su, raduju se svim svojim dečjim stvarima.

Mi roditelji moramo da odigramo jaku ulogu, nema kuknjave, samo hrabro.

- U našoj porodici je interesantna situacija. Ja navijam za Partizan, a suprug i deca za Crvenu zvezdu. U nedelju idem i ja na stadion da proslave tu titulu, vraćamo se nekom normalnom životu, nema veze više ko za koga navija. Treće dete će da navija za Partizan, sigurna sam.

Za kraj, šta misliš ko je kriv za ovo što je zadesilo Obrenovac?

- Ne bih da upirem prstom ni u koga, jer ne znam ko je kriv. Samo se nadam da ćemo mi iz Obrenovca jednog dana saznati pravu istinu i da li je stvarno Obrenovac žrtvovan. Nadam se da to nije istina, jer je to užasno - završava  za Telegraf priču Daliborka Daša Delibašić, hrabra majka, Dejanova supruga i naša cenjena koleginica.

(Mićo Babić)